Inglourious Bastards (2009)

Ako niste do sada voleli Quentin Tarantino-a (tu ubrajam i sebe) možda ćete ga sada "ispoštovati". Kopilad je njegov vrhunac karijere. Konačno je uspeo da snimi jedan film u kojem je dozvolio svom talentu da se razmaše bez pogubnih "masturbatorskih" doskočica.

Oh, kako kritike drugih ljudi znaju da budu zavaravajuće. Čitajući o ovom filmu od kada se pojavio imao sam utisak da je ovo još jedna u nizu Tarantinovskih vickastih doskočica usmerenih ka demonstriranju vlastite hiper potentnosti . Samim tim nisam ni imao specijalnu želju da ga gledam jer sam dobio utisak i da su sve uloge u filmu iritantno "preglumljene", a da režiserska kita mlatara svojim pubertetskim zanosom dajući neprekidne omaže svojim režiserskim uzorima (omaža ima, ali su ovaj put skladno inkorporirani u priču bez osećaja nakalemljenosti koji sam do sada imao gledajući njegove prethodne radove).

Paralela koja mi pada na pamet je film braće Coen "No Country for Old Men" (2007) koji je za većinu njihovih ljubitelja bio razočarenje zbog ozbiljnosti u pristupu bez uplitanja "blejačkog" humora po kojem su postali prepoznatljivi. Za mene je taj film bio pravo osveženje na isti način kao što je i "Inglourious Bastards". Nemam ništa protiv humora, ali kada on postane konstantna repeticija istih ideja film se pretvara u skeč. Samim tim moj prostor za kontempliranjem postaje nepovratno izgubljen ustupajući mesto osećaju uzaludno potrošenog vremena. Na svu sreću, Tarantino je konačno izašao iz puberteta. I počeo je da svoj talenat (koji mu nikad nisam osporavao) koristi u svrhu ideje, a ne obrnuto kao što je radio do sada.


Ideja o američko-jevrejskoj paravojnoj gerilskoj jedinici koja skalpira i teroriše SS trupe u okupiranoj Francuskoj zaista deluje suludo na papiru. Međutim, gledajući je tokom filma podsećamo se izraza "filmska magija". Tarantino je uspeo da nas ubedi u moguću realnost postojanja takve jedinice (iako naravno znamo da je u pitanju čista fikcija) sa sve Brad Pitt-om u ulozi američke gorštačke sirovine koja poseduje zdravu "seljačku" logiku - poručnika Aldo Raine-a. Njegova uloga je jedina "preglumljena", ali ovaj put je takva kombinacija urodila plodom. Quentin je razvijanjem paralelnih priča koje se postepeno slivaju u jedan levak uspeo da obezbedi verodostojnost/ubedljivost centralne priče o tajnoj akciji eliminisanja celokupnog SS vrhovnog štaba na čelu sa samim Hitlerom tokom premijere najnovijeg propagandnog nemačkog ratnog filma u centru Pariza.

Izbor glumaca je fantastičan na čelu sa Christoph Waltz-om koji je ostvario antologijsku ulogu hladnokrvnog, proračunatog i dijaboličnog nemačkog lovca na jevreje - pukovnika Hans Landa-e. Harizma kojom Waltz isijava je jedna od onih stvari po kojima će ovaj film ostati upamćen. Pažljiv izbor glumaca za (skoro) sve epizodne uloge takođe doprinosi ukupnom osećaju kvaliteta.


Omaži filmovima na temu II svetskog rata (kao što su The Guns of Navarone (1961), Where Eagles Dare (1968) , The Dirty Dozen(1967) itd) , kao i italijanskim tzv. "Makaroni combat" filmovima/sam naziv je omaž italijanskom ratnom filmu iz 1977. "Quel Maledetto Treno Blindato"/ i režiserima Leone-u, Huston-u, Flynn-u, Fulci-u, Argento-u, Riefenstahl, Peckinpah-u itd su prisutni kao njegov zaštitni znak, ali ovog puta je njihova konotacija umerena i suptilno uklopljena u strukturu filma. Sama muzička podloga takođe predstavlja konkretni omaž filmovima koji su Tarantinu bitni. Celokupnu listu možete pročitati ovde.

Fotografija je odlična, kao i majstorski urađeni "slow motion" pasaži propraćeni dramatičnim muzičkim skorovima. Tenzija se uspešno održava tokom celog filma, a sama završnica je više nego dobra sa nepretenciozno snimljenim ubistvima većine glavnih likova koje upravo zbog jednostavnosti i brzine odigranih scena dobijaju pun dramski efekat. Par brutalnih scena su zamišljene kao začin samoj radnji i samim tim ne odskaču van nje - scena ubistva bejzbol palicom je no.1. Najveća mana filma je očajno loš izbor glumca za lik Adolfa Hitlera i "čaplinizacija" njegovog karaktera koja kvari serioznost ostatka filmske strukture. Takođe, Tarantino nije odoleo svojoj staroj potrebi za verbalnim masturbiranjima koji na par momenata zasmetaju svojom prenaglašenošću i izveštaćenom realizacijom.

Inglourius Bastards je uspeh novog hollywood-skog filma čiji je značajan predstavnik sam Tarantino koji kroz post-modernistički pristup reciklira zlatno doba hollywood-a (70te/80te) prepoznatljivog po fokusiranju na dramsku strukturu oko koje se nadograđuju svi ostali elementi filmskog jezika. Nadam se da će Tarantino snimajući naredna ostvarenja nastaviti sa pravim seksom, a ne sa desnom rukom na vlastitom udu.