beograd, srbija
Friday, May 28, 2010
Sunday, May 23, 2010
Friday, May 21, 2010
Wednesday, May 19, 2010
Monday, May 17, 2010
Sunday, May 16, 2010
Kerovođa je konačno gledao Avatar
Nemam živaca da pišem eseje na temu ovog filma, pogotovo nakon milion objavljenih recenzija. Zato dajem u kratkim crtama moj sud o filmu.
*Priča je apsolutna neinventivna i stereotipna glupost bazirana na western klišeu - borba između indijanaca i kauboja (ispovraćaću se više od jebene eksploatacije američkih marinaca - nek trunu u paklu arabijske/afganistanske pustinje gde su došli da zarađuju krvav novac).
*Kamerun je genijalan samo zbog toga što je shvatio da je prosečan gledalac moron koji uz kokice jedino može da asimuluje banalne rečenice koje su napisane na nivou lutkarske predstave za decu.
*Vizuelni aspekt je zaista na momente predivan. Ekipa koja je radila osmišljavanje kompletnog izgleda flore i faune nove planete - Pandore zaslužuje čistu desetku.
*3d efekti su najbolji do sada koje sam gledao (valjda su ti silni milioni dolari nečemu poslužili)
*Ne shvatam zbog čega je ovaj film revolucionaran za filmsku umetnost? Zbog dramaturškog postupka koji je kriminalan? Zbog kompjuterskih animacija koje film pretvaraju u igricu? Zbog očajno loše glume? Zbog najvećeg keša utrošenog u film do sada?
*Svet je otišao u k....ako se ovaj film tretira kao remek delo. Ili sam ja otišao u k.....Svejedno, poruka je do k.....
*Ovaj film je pravi proizvod američke industrije zabave i ništa više od toga. Svaka dodatna priča je za mene prilično smešna - tipa subverzivne analize scenarija, političke konotacije ili već ko zna koja mudoseranja koja žele da opravdaju značaj keša i broja gledalaca ovog filma. Na prvim izborima Slobodan Milošević je pobedio sa ogromnom većinom glasova, kao i Hitler u Nemačkoj. Toliko o premisama kvaliteta koje se baziraju na broju gledalaca.
*Priča je apsolutna neinventivna i stereotipna glupost bazirana na western klišeu - borba između indijanaca i kauboja (ispovraćaću se više od jebene eksploatacije američkih marinaca - nek trunu u paklu arabijske/afganistanske pustinje gde su došli da zarađuju krvav novac).*Kamerun je genijalan samo zbog toga što je shvatio da je prosečan gledalac moron koji uz kokice jedino može da asimuluje banalne rečenice koje su napisane na nivou lutkarske predstave za decu.
*Vizuelni aspekt je zaista na momente predivan. Ekipa koja je radila osmišljavanje kompletnog izgleda flore i faune nove planete - Pandore zaslužuje čistu desetku.
*3d efekti su najbolji do sada koje sam gledao (valjda su ti silni milioni dolari nečemu poslužili)
*Ne shvatam zbog čega je ovaj film revolucionaran za filmsku umetnost? Zbog dramaturškog postupka koji je kriminalan? Zbog kompjuterskih animacija koje film pretvaraju u igricu? Zbog očajno loše glume? Zbog najvećeg keša utrošenog u film do sada?
*Svet je otišao u k....ako se ovaj film tretira kao remek delo. Ili sam ja otišao u k.....Svejedno, poruka je do k.....
*Ovaj film je pravi proizvod američke industrije zabave i ništa više od toga. Svaka dodatna priča je za mene prilično smešna - tipa subverzivne analize scenarija, političke konotacije ili već ko zna koja mudoseranja koja žele da opravdaju značaj keša i broja gledalaca ovog filma. Na prvim izborima Slobodan Milošević je pobedio sa ogromnom većinom glasova, kao i Hitler u Nemačkoj. Toliko o premisama kvaliteta koje se baziraju na broju gledalaca.
Saturday, May 15, 2010
Intervju sa Miroslavom Savićem
Plastelin magazin je objavio intervju koji sam uradio sa našim poznatim kompozitorom savremene muzike i bivšim? performans umetnikom Miroslavom Savićem. Ukoliko želite da saznate šta sve stoji iza naslova "Miroslav Savić je proglasio smrt performans umetnosti", a obećavam vam prilično interesantnu "vožnju", zavirite ovde. Intervju je originalno objavljen na stranicama Karneval - Real Time Biography kuće.Friday, May 14, 2010
Tuesday, May 11, 2010
These New Puritans - "Hidden" (2010)
Šuma je odzvanjala od metalnih zvukova. Topot konjskih kopita se preplitao sa lavežom pasa. Miris baruta se širio kao neprijatan vonj koji ukazuje na postojanje zla. Trčala je koliko je noge nose. Trčala je svom snagom života koji joj je besomučno tukao u grudima. Želela je da živi. Želela je da i dalje luta kroz livade, obilazi šumske rupe i njuši tragove ostalih životinja. Strah od smrti je ulazio u svaki nerv njenog crvenkastog tela gurajući poslednjim snagama adrenalin u noge koje su već bile umorne. Bežala je sve dalje od pakla trofejnih soba i prepariranih leševa.
Drugi album engleskog kvarteta TNP "Hidden" je za sada najinteresantnije muzičko izdanje koje se pojavilo tokom ove godine - po mom mišljenju. Iako su na svom debi albumu iz 2008. "Beat Pyramid" nagoveštavali iskre ambicioznijeg pristupa pop formi nije se moglo naslutiti da će one zapaliti zaista ozbiljnu vatru već na njihovom drugom albumu. Domino Records već godinama unazad brižljivo gradi status izdavačke kuće koja pored standardnih dosadnih, ali isplativih brit pop/new wave bendova neguje i specifičan osećaj za avangardniji pristup pop formi. Već sam pisao o mom drugom omiljenom bendu koji izdaje za tu izdavačku kuću "Wild Beasts". Na neki način Domino Records početkom 21.veka nastavlja tamo gde je 4AD završio početkom 90-tih 20.veka. I to radi veoma uspešno.
Prvi utisak koji ostaje nakon slušanja ovog albuma je osećaj ambicioznosti njegovih autora - ponajviše jednog od braće blizanaca Barnett - vokala i gitariste Jack-a. Na svu sreću u pitanju je zdrava ambicija koja je realizovana na krajnje ozbiljan i pedantan način. Napuštajući standardno gitarsko pop okruženje pod očiglednim uticajem savremene klasike (Steve Reich, Benjamin Britten, John Adams itd) Jack raspisuje prilično kompleksne aranžmane za poveliki kamerni ansambl (duvači, gudači i hor) u kontekstu pop forme. Pritom, daleko od toga da su oni prisutni na albumu kao suplement bendu. Oni JESU bend.
Neverovatna skoncentrisanost na svaki detalj se ogleda i u višemesečnim pripremama koje su uključivale i seriju terenskih snimanja u potrazi za originalnim zvukovima koji se najbolje uočavaju u okviru ritmičkih struktura (zvuk oštrenja noževa, razbijanja lubenice čekićom itd). Ostvarena atmosfera je ritualnog karaktera nalik paganskim, šamanskim svetkovinama koje do kraja ostaju pod velom tajni. O čemu se ovde radi? Da li je u pitanju poziv na borbu protiv neprijatelja? Ili je u pitanju neka vrsta duhovnog samoistraživanja - obraćanja samom sebi? Revolucija, izolacija? Senke, tajni svetovi i iracionalni strahovi se provlače kroz tekstove koji su napisani i otpevani na način koji namerno podgreva auru mističnosti.
Drugi album engleskog kvarteta TNP "Hidden" je za sada najinteresantnije muzičko izdanje koje se pojavilo tokom ove godine - po mom mišljenju. Iako su na svom debi albumu iz 2008. "Beat Pyramid" nagoveštavali iskre ambicioznijeg pristupa pop formi nije se moglo naslutiti da će one zapaliti zaista ozbiljnu vatru već na njihovom drugom albumu. Domino Records već godinama unazad brižljivo gradi status izdavačke kuće koja pored standardnih dosadnih, ali isplativih brit pop/new wave bendova neguje i specifičan osećaj za avangardniji pristup pop formi. Već sam pisao o mom drugom omiljenom bendu koji izdaje za tu izdavačku kuću "Wild Beasts". Na neki način Domino Records početkom 21.veka nastavlja tamo gde je 4AD završio početkom 90-tih 20.veka. I to radi veoma uspešno. Prvi utisak koji ostaje nakon slušanja ovog albuma je osećaj ambicioznosti njegovih autora - ponajviše jednog od braće blizanaca Barnett - vokala i gitariste Jack-a. Na svu sreću u pitanju je zdrava ambicija koja je realizovana na krajnje ozbiljan i pedantan način. Napuštajući standardno gitarsko pop okruženje pod očiglednim uticajem savremene klasike (Steve Reich, Benjamin Britten, John Adams itd) Jack raspisuje prilično kompleksne aranžmane za poveliki kamerni ansambl (duvači, gudači i hor) u kontekstu pop forme. Pritom, daleko od toga da su oni prisutni na albumu kao suplement bendu. Oni JESU bend.
Neverovatna skoncentrisanost na svaki detalj se ogleda i u višemesečnim pripremama koje su uključivale i seriju terenskih snimanja u potrazi za originalnim zvukovima koji se najbolje uočavaju u okviru ritmičkih struktura (zvuk oštrenja noževa, razbijanja lubenice čekićom itd). Ostvarena atmosfera je ritualnog karaktera nalik paganskim, šamanskim svetkovinama koje do kraja ostaju pod velom tajni. O čemu se ovde radi? Da li je u pitanju poziv na borbu protiv neprijatelja? Ili je u pitanju neka vrsta duhovnog samoistraživanja - obraćanja samom sebi? Revolucija, izolacija? Senke, tajni svetovi i iracionalni strahovi se provlače kroz tekstove koji su napisani i otpevani na način koji namerno podgreva auru mističnosti.*Shadows dance back up, it's happening again,
If you listen carefully you might hear them whisper
"We hold all the secrets, we hold all the words;
but they're scrambled and broken so you'll never know"*
Odlično raspisane duvačke deonice konstantno prave dramu u kombinaciji sa primitivnim, agresivnim ritmovima ulivajući i dozu aristokratske uzvišenosti. Čim se organska, naturalna sirovost pojavi u osećaju ritmičkih/melodijskih cikličnosti nadopunjuje je (duhovna) uzvišenost klasične instrumentalizacije.
Skladan osećaj koji je postignut na ovoj ploči između nežnijih, lirskih momenata kao što su uvodna instrumentalna kompozicija "Time Xone" koja na trijumfalan način od starta pokazuje ozbiljnu muzičku progresiju benda i agresivnijih, mračnih mimimalnijih struktura kao što je već druga pesma na albumu " We Want War" donosi zaokružen art utisak koji daje poseban pečat ovom albumu. Filmski pristup zvučnoj produkciji primećuje se u insistiranju na kompleksnim zvučnim pejzažima sačinjenim od niza pojedinačnih zvukova i efekata.
Sam vokal je najtanja karika ovog ozbiljno zamišljenog lanca pod nazivom "Hidden" jer Jack Barnett je daleko od potencijala zaista dobrog glasa. Doduše, očigledno svestan svojih ograničenih sposobnosti on se i ne trudi da demonstrira specijalne glasovne mogućnosti već odlučuje da glas stavi u funkciju muzike namerno ga povlačeći u drugi plan - kako pevačkim izrazom tako i zvučnom produkcijom.
"Hidden" nije album koji će vam se uvući pod kožu na prvo slušanje. Možda će These New Puritans i dalje biti "sakriveni" od ušiju većine, ali ovaj album donosi svež pristup savremenoj muzici koja je postala beskrajno predvidljiva. Za sve vas koji i dalje pristupate muzici sa željom da vas iznenadi i intrigira - "Hidden" više nije skriven.
If you listen carefully you might hear them whisper
"We hold all the secrets, we hold all the words;
but they're scrambled and broken so you'll never know"*
Odlično raspisane duvačke deonice konstantno prave dramu u kombinaciji sa primitivnim, agresivnim ritmovima ulivajući i dozu aristokratske uzvišenosti. Čim se organska, naturalna sirovost pojavi u osećaju ritmičkih/melodijskih cikličnosti nadopunjuje je (duhovna) uzvišenost klasične instrumentalizacije.
Skladan osećaj koji je postignut na ovoj ploči između nežnijih, lirskih momenata kao što su uvodna instrumentalna kompozicija "Time Xone" koja na trijumfalan način od starta pokazuje ozbiljnu muzičku progresiju benda i agresivnijih, mračnih mimimalnijih struktura kao što je već druga pesma na albumu " We Want War" donosi zaokružen art utisak koji daje poseban pečat ovom albumu. Filmski pristup zvučnoj produkciji primećuje se u insistiranju na kompleksnim zvučnim pejzažima sačinjenim od niza pojedinačnih zvukova i efekata.
Sam vokal je najtanja karika ovog ozbiljno zamišljenog lanca pod nazivom "Hidden" jer Jack Barnett je daleko od potencijala zaista dobrog glasa. Doduše, očigledno svestan svojih ograničenih sposobnosti on se i ne trudi da demonstrira specijalne glasovne mogućnosti već odlučuje da glas stavi u funkciju muzike namerno ga povlačeći u drugi plan - kako pevačkim izrazom tako i zvučnom produkcijom.
"Hidden" nije album koji će vam se uvući pod kožu na prvo slušanje. Možda će These New Puritans i dalje biti "sakriveni" od ušiju većine, ali ovaj album donosi svež pristup savremenoj muzici koja je postala beskrajno predvidljiva. Za sve vas koji i dalje pristupate muzici sa željom da vas iznenadi i intrigira - "Hidden" više nije skriven.
Monday, May 10, 2010
Friday, May 7, 2010
Tuesday, May 4, 2010
Inglourious Bastards (2009)
Ako niste do sada voleli Quentin Tarantino-a (tu ubrajam i sebe) možda ćete ga sada "ispoštovati". Kopilad je njegov vrhunac karijere. Konačno je uspeo da snimi jedan film u kojem je dozvolio svom talentu da se razmaše bez pogubnih "masturbatorskih" doskočica.
Oh, kako kritike drugih ljudi znaju da budu zavaravajuće. Čitajući o ovom filmu od kada se pojavio imao sam utisak da je ovo još jedna u nizu Tarantinovskih vickastih doskočica usmerenih ka demonstriranju vlastite hiper potentnosti . Samim tim nisam ni imao specijalnu želju da ga gledam jer sam dobio utisak i da su sve uloge u filmu iritantno "preglumljene", a da režiserska kita mlatara svojim pubertetskim zanosom dajući neprekidne omaže svojim režiserskim uzorima (omaža ima, ali su ovaj put skladno inkorporirani u priču bez osećaja nakalemljenosti koji sam do sada imao gledajući njegove prethodne radove).
Paralela koja mi pada na pamet je film braće Coen "No Country for Old Men" (2007) koji je za većinu njihovih ljubitelja bio razočarenje zbog ozbiljnosti u pristupu bez uplitanja "blejačkog" humora po kojem su postali prepoznatljivi. Za mene je taj film bio pravo osveženje na isti način kao što je i "Inglourious Bastards". Nemam ništa protiv humora, ali kada on postane konstantna repeticija istih ideja film se pretvara u skeč. Samim tim moj prostor za kontempliranjem postaje nepovratno izgubljen ustupajući mesto osećaju uzaludno potrošenog vremena. Na svu sreću, Tarantino je konačno izašao iz puberteta. I počeo je da svoj talenat (koji mu nikad nisam osporavao) koristi u svrhu ideje, a ne obrnuto kao što je radio do sada.
Ideja o američko-jevrejskoj paravojnoj gerilskoj jedinici koja skalpira i teroriše SS trupe u okupiranoj Francuskoj zaista deluje suludo na papiru. Međutim, gledajući je tokom filma podsećamo se izraza "filmska magija". Tarantino je uspeo da nas ubedi u moguću realnost postojanja takve jedinice (iako naravno znamo da je u pitanju čista fikcija) sa sve Brad Pitt-om u ulozi američke gorštačke sirovine koja poseduje zdravu "seljačku" logiku - poručnika Aldo Raine-a. Njegova uloga je jedina "preglumljena", ali ovaj put je takva kombinacija urodila plodom. Quentin je razvijanjem paralelnih priča koje se postepeno slivaju u jedan levak uspeo da obezbedi verodostojnost/ubedljivost centralne priče o tajnoj akciji eliminisanja celokupnog SS vrhovnog štaba na čelu sa samim Hitlerom tokom premijere najnovijeg propagandnog nemačkog ratnog filma u centru Pariza.
Izbor glumaca je fantastičan na čelu sa Christoph Waltz-om koji je ostvario antologijsku ulogu hladnokrvnog, proračunatog i dijaboličnog nemačkog lovca na jevreje - pukovnika Hans Landa-e. Harizma kojom Waltz isijava je jedna od onih stvari po kojima će ovaj film ostati upamćen. Pažljiv izbor glumaca za (skoro) sve epizodne uloge takođe doprinosi ukupnom osećaju kvaliteta.
Omaži filmovima na temu II svetskog rata (kao što su The Guns of Navarone (1961), Where Eagles Dare (1968) , The Dirty Dozen(1967) itd) , kao i italijanskim tzv. "Makaroni combat" filmovima/sam naziv je omaž italijanskom ratnom filmu iz 1977. "Quel Maledetto Treno Blindato"/ i režiserima Leone-u, Huston-u, Flynn-u, Fulci-u, Argento-u, Riefenstahl, Peckinpah-u itd su prisutni kao njegov zaštitni znak, ali ovog puta je njihova konotacija umerena i suptilno uklopljena u strukturu filma. Sama muzička podloga takođe predstavlja konkretni omaž filmovima koji su Tarantinu bitni. Celokupnu listu možete pročitati ovde.
Fotografija je odlična, kao i majstorski urađeni "slow motion" pasaži propraćeni dramatičnim muzičkim skorovima. Tenzija se uspešno održava tokom celog filma, a sama završnica je više nego dobra sa nepretenciozno snimljenim ubistvima većine glavnih likova koje upravo zbog jednostavnosti i brzine odigranih scena dobijaju pun dramski efekat. Par brutalnih scena su zamišljene kao začin samoj radnji i samim tim ne odskaču van nje - scena ubistva bejzbol palicom je no.1. Najveća mana filma je očajno loš izbor glumca za lik Adolfa Hitlera i "čaplinizacija" njegovog karaktera koja kvari serioznost ostatka filmske strukture. Takođe, Tarantino nije odoleo svojoj staroj potrebi za verbalnim masturbiranjima koji na par momenata zasmetaju svojom prenaglašenošću i izveštaćenom realizacijom.
Inglourius Bastards je uspeh novog hollywood-skog filma čiji je značajan predstavnik sam Tarantino koji kroz post-modernistički pristup reciklira zlatno doba hollywood-a (70te/80te) prepoznatljivog po fokusiranju na dramsku strukturu oko koje se nadograđuju svi ostali elementi filmskog jezika. Nadam se da će Tarantino snimajući naredna ostvarenja nastaviti sa pravim seksom, a ne sa desnom rukom na vlastitom udu.
Oh, kako kritike drugih ljudi znaju da budu zavaravajuće. Čitajući o ovom filmu od kada se pojavio imao sam utisak da je ovo još jedna u nizu Tarantinovskih vickastih doskočica usmerenih ka demonstriranju vlastite hiper potentnosti . Samim tim nisam ni imao specijalnu želju da ga gledam jer sam dobio utisak i da su sve uloge u filmu iritantno "preglumljene", a da režiserska kita mlatara svojim pubertetskim zanosom dajući neprekidne omaže svojim režiserskim uzorima (omaža ima, ali su ovaj put skladno inkorporirani u priču bez osećaja nakalemljenosti koji sam do sada imao gledajući njegove prethodne radove). Paralela koja mi pada na pamet je film braće Coen "No Country for Old Men" (2007) koji je za većinu njihovih ljubitelja bio razočarenje zbog ozbiljnosti u pristupu bez uplitanja "blejačkog" humora po kojem su postali prepoznatljivi. Za mene je taj film bio pravo osveženje na isti način kao što je i "Inglourious Bastards". Nemam ništa protiv humora, ali kada on postane konstantna repeticija istih ideja film se pretvara u skeč. Samim tim moj prostor za kontempliranjem postaje nepovratno izgubljen ustupajući mesto osećaju uzaludno potrošenog vremena. Na svu sreću, Tarantino je konačno izašao iz puberteta. I počeo je da svoj talenat (koji mu nikad nisam osporavao) koristi u svrhu ideje, a ne obrnuto kao što je radio do sada.
Ideja o američko-jevrejskoj paravojnoj gerilskoj jedinici koja skalpira i teroriše SS trupe u okupiranoj Francuskoj zaista deluje suludo na papiru. Međutim, gledajući je tokom filma podsećamo se izraza "filmska magija". Tarantino je uspeo da nas ubedi u moguću realnost postojanja takve jedinice (iako naravno znamo da je u pitanju čista fikcija) sa sve Brad Pitt-om u ulozi američke gorštačke sirovine koja poseduje zdravu "seljačku" logiku - poručnika Aldo Raine-a. Njegova uloga je jedina "preglumljena", ali ovaj put je takva kombinacija urodila plodom. Quentin je razvijanjem paralelnih priča koje se postepeno slivaju u jedan levak uspeo da obezbedi verodostojnost/ubedljivost centralne priče o tajnoj akciji eliminisanja celokupnog SS vrhovnog štaba na čelu sa samim Hitlerom tokom premijere najnovijeg propagandnog nemačkog ratnog filma u centru Pariza.
Izbor glumaca je fantastičan na čelu sa Christoph Waltz-om koji je ostvario antologijsku ulogu hladnokrvnog, proračunatog i dijaboličnog nemačkog lovca na jevreje - pukovnika Hans Landa-e. Harizma kojom Waltz isijava je jedna od onih stvari po kojima će ovaj film ostati upamćen. Pažljiv izbor glumaca za (skoro) sve epizodne uloge takođe doprinosi ukupnom osećaju kvaliteta.Omaži filmovima na temu II svetskog rata (kao što su The Guns of Navarone (1961), Where Eagles Dare (1968) , The Dirty Dozen(1967) itd) , kao i italijanskim tzv. "Makaroni combat" filmovima/sam naziv je omaž italijanskom ratnom filmu iz 1977. "Quel Maledetto Treno Blindato"/ i režiserima Leone-u, Huston-u, Flynn-u, Fulci-u, Argento-u, Riefenstahl, Peckinpah-u itd su prisutni kao njegov zaštitni znak, ali ovog puta je njihova konotacija umerena i suptilno uklopljena u strukturu filma. Sama muzička podloga takođe predstavlja konkretni omaž filmovima koji su Tarantinu bitni. Celokupnu listu možete pročitati ovde.
Fotografija je odlična, kao i majstorski urađeni "slow motion" pasaži propraćeni dramatičnim muzičkim skorovima. Tenzija se uspešno održava tokom celog filma, a sama završnica je više nego dobra sa nepretenciozno snimljenim ubistvima većine glavnih likova koje upravo zbog jednostavnosti i brzine odigranih scena dobijaju pun dramski efekat. Par brutalnih scena su zamišljene kao začin samoj radnji i samim tim ne odskaču van nje - scena ubistva bejzbol palicom je no.1. Najveća mana filma je očajno loš izbor glumca za lik Adolfa Hitlera i "čaplinizacija" njegovog karaktera koja kvari serioznost ostatka filmske strukture. Takođe, Tarantino nije odoleo svojoj staroj potrebi za verbalnim masturbiranjima koji na par momenata zasmetaju svojom prenaglašenošću i izveštaćenom realizacijom. Inglourius Bastards je uspeh novog hollywood-skog filma čiji je značajan predstavnik sam Tarantino koji kroz post-modernistički pristup reciklira zlatno doba hollywood-a (70te/80te) prepoznatljivog po fokusiranju na dramsku strukturu oko koje se nadograđuju svi ostali elementi filmskog jezika. Nadam se da će Tarantino snimajući naredna ostvarenja nastaviti sa pravim seksom, a ne sa desnom rukom na vlastitom udu.
Subscribe to:
Posts (Atom)
PRIčE iz JUžNOG POTOKA
