beograd, srbija
Friday, February 26, 2010
Tuesday, February 23, 2010
Habib Koite & Bamada " Afriki" (2007)
Gledao je u srušeni avion. Stvari su bile razbacane svuda po peščanoj dini. Sitni delovi propelera, metalni ostaci trupa i krila, garderoba koja leprša pod blagim naletima vetra. Ustao je, uzeo vodu, pogledao avion i stvari poslednji put i krenuo ka šumu talasa. U tom trenutku prestao je da razmišlja. Zvezde su izašle na veličanstvenom indigo nebu, a krupna zrna peska su mu tako prijatno masirala stopala. Pogledao je u okean koji je svojim šumom donosio spokoj. Legao je na leđa i gledao u zvezde. Rat je bio ružna prošlost negde daleko među ljudima. Širom otvorenih očiju uperenih prema svetlucavim iskrama prepustio se nežnoj simfoniji blagog noćnog povetarca koji je zviždao u sinkopama na pulsirajući šum okeana.
Mali je najmuzikalnija zemlja na svetu. Potpisujem x 3. Imam osećaj da se deca u toj zemlji rađaju sa trzalicama u rukama, a poneka i sa već spremnim kompletom žica. Samo da vam nabrojim neverovatan niz imena koja dolaze iz te zapadno afričke zemlje od 14 miliona stanovnika: Abdoulaye Diabate, Mory Kante, Salif Keita, Bassekou Kouyate, Ali Farka Toure i još mnogi drugi fantastični, ali manje poznati muzičari. Habib Koite se, kao moj intimni favorit koji potiče sa te scene, pre jedno 10-tak godina pojavio u mom životu sa izuzetno nežnim albumom Ma Ya (1998).
Specifičnost muzičara iz Malija se ogleda u njihovom senzibilitetu koji je značajno drugačiji od ostatka afričke scene. Njihova muzika se, u svojim korenim
a, naslanja na interesantan žičani instrument pod nazivom kora. Poznata je i pod nazivom afrička harfa, a porede je, opravdano, i sa lautom. Kao što možete da vidite na slici, u pitanju je instrument koji tradicionalno ima 21 žicu, od kojih se 11 svira levom, a 10 desnom rukom stvarajući na taj način zvuk sličan harfi, a često podseća i na lautu i gitaru. Pokušavam da vam rasvetlim odakle potiče taj suptilan harmonijsko/melodijski osećaj koji malijske muzičare tako lako približava pop muzici. Iako je osećaj za ritam značajno prisutan u njihovoj muzici, on je više inkorporiran u same žičane instrumente kojim oni superiorno vladaju nego u dominaciji perkusija što je slučaj sa ostatkom afričke scene.
Najbolji primer koji zvučno može da vam dočara ovu priču je poslednji album Habib Koite i njegovog pratećeg benda Bamada pod nazivom "Afriki". U jednoj prepisci sa prijateljom kome sam poslao link za ovaj fantastičan vanvremenski album rekao sam mu da je Habib nešto kao This Mortail Coil afričke muzičke scene. Melanholija koja zrači iz njegove melodične muzike i njegovog predivnog glasa (da li postoji uopšte afrički pevač/ica koji nema divan glas?) obavija vas kao toplo i meko ćebe u hladnoj noći. Tonovi koji izlaze iz njegove gitare kruže tako prirodno kao strujanje vazduha u prostoru, a prateći bend zvuči toliko perfektno da deluje potpuno oslobođeno i spontano. Inače, Bamada - Habibov prateći bend se sastoji od njegovih najboljih drugova iz detinjstva koji do dan danas sviraju sa njim i važe za jedan od najboljih bendova na afričkoj sceni, a u tom kontekstu i na svetskoj. Njihova životna povezanost se jasno oseća u muzici koja je na momente toliko intimna da vas realno zaboli ( ali na onaj dobar način) svojom neposrednošću emotivnih doživljaja.
"Afriki" je četvrti studijski i najbolji Habibov album. Zrelost njegovih godina (52) i dugotrajno probijanje na svetskoj muzičkoj sceni mu je donelo dodatno iskustvo koje je rezultiralo ovim perfektno kompaktnim albumom od 11 pesama - 11 uteha u savremenom depersonalizovanom svetu. Aranžmani su graciozni i neprimetni, a toliko muzički inteligentni da vam se čini da su se Habib i ortaci našli u vašoj sobici i krenuli na licu mesta da sviraju ono što im je na srcu. Melodije su lako pevljive i nepretenciozne, a ritmovi blagi i ušuškani u celu brežuljkastu strukturu isprepletanih žičano/akustičnih instrumenata. Habibov glas je relaksiran i atmosferičan sa šarmantom dozom blage hrapavosti, bez pokušaja da demonstrira "neverovatne glasovne sposobnosti". Prateći ženski vokali su uvek na pravim mestima i uvek perfektni.
Mislim da slobodno možete da testirate da li su ljudi idioti puštanjem ovog albuma. Ako vam neko kaže da mu smeta ova muzika - poslušajte moj savet - bežite od te osobe!
Mali je najmuzikalnija zemlja na svetu. Potpisujem x 3. Imam osećaj da se deca u toj zemlji rađaju sa trzalicama u rukama, a poneka i sa već spremnim kompletom žica. Samo da vam nabrojim neverovatan niz imena koja dolaze iz te zapadno afričke zemlje od 14 miliona stanovnika: Abdoulaye Diabate, Mory Kante, Salif Keita, Bassekou Kouyate, Ali Farka Toure i još mnogi drugi fantastični, ali manje poznati muzičari. Habib Koite se, kao moj intimni favorit koji potiče sa te scene, pre jedno 10-tak godina pojavio u mom životu sa izuzetno nežnim albumom Ma Ya (1998).Specifičnost muzičara iz Malija se ogleda u njihovom senzibilitetu koji je značajno drugačiji od ostatka afričke scene. Njihova muzika se, u svojim korenim
a, naslanja na interesantan žičani instrument pod nazivom kora. Poznata je i pod nazivom afrička harfa, a porede je, opravdano, i sa lautom. Kao što možete da vidite na slici, u pitanju je instrument koji tradicionalno ima 21 žicu, od kojih se 11 svira levom, a 10 desnom rukom stvarajući na taj način zvuk sličan harfi, a često podseća i na lautu i gitaru. Pokušavam da vam rasvetlim odakle potiče taj suptilan harmonijsko/melodijski osećaj koji malijske muzičare tako lako približava pop muzici. Iako je osećaj za ritam značajno prisutan u njihovoj muzici, on je više inkorporiran u same žičane instrumente kojim oni superiorno vladaju nego u dominaciji perkusija što je slučaj sa ostatkom afričke scene.Najbolji primer koji zvučno može da vam dočara ovu priču je poslednji album Habib Koite i njegovog pratećeg benda Bamada pod nazivom "Afriki". U jednoj prepisci sa prijateljom kome sam poslao link za ovaj fantastičan vanvremenski album rekao sam mu da je Habib nešto kao This Mortail Coil afričke muzičke scene. Melanholija koja zrači iz njegove melodične muzike i njegovog predivnog glasa (da li postoji uopšte afrički pevač/ica koji nema divan glas?) obavija vas kao toplo i meko ćebe u hladnoj noći. Tonovi koji izlaze iz njegove gitare kruže tako prirodno kao strujanje vazduha u prostoru, a prateći bend zvuči toliko perfektno da deluje potpuno oslobođeno i spontano. Inače, Bamada - Habibov prateći bend se sastoji od njegovih najboljih drugova iz detinjstva koji do dan danas sviraju sa njim i važe za jedan od najboljih bendova na afričkoj sceni, a u tom kontekstu i na svetskoj. Njihova životna povezanost se jasno oseća u muzici koja je na momente toliko intimna da vas realno zaboli ( ali na onaj dobar način) svojom neposrednošću emotivnih doživljaja.
"Afriki" je četvrti studijski i najbolji Habibov album. Zrelost njegovih godina (52) i dugotrajno probijanje na svetskoj muzičkoj sceni mu je donelo dodatno iskustvo koje je rezultiralo ovim perfektno kompaktnim albumom od 11 pesama - 11 uteha u savremenom depersonalizovanom svetu. Aranžmani su graciozni i neprimetni, a toliko muzički inteligentni da vam se čini da su se Habib i ortaci našli u vašoj sobici i krenuli na licu mesta da sviraju ono što im je na srcu. Melodije su lako pevljive i nepretenciozne, a ritmovi blagi i ušuškani u celu brežuljkastu strukturu isprepletanih žičano/akustičnih instrumenata. Habibov glas je relaksiran i atmosferičan sa šarmantom dozom blage hrapavosti, bez pokušaja da demonstrira "neverovatne glasovne sposobnosti". Prateći ženski vokali su uvek na pravim mestima i uvek perfektni.
Mislim da slobodno možete da testirate da li su ljudi idioti puštanjem ovog albuma. Ako vam neko kaže da mu smeta ova muzika - poslušajte moj savet - bežite od te osobe!
Saturday, February 20, 2010
Kerovođa na Popboksu - Морфий / Morfiy (2008)
Koje su moje impresijepovodom filma
koji me je "rasturio"
svojim kvalitetima -
dao sam mu ocenu 10 -
možete pročitati ovde.
Friday, February 19, 2010
Friday, February 12, 2010
Karnevalska groznica je počela!
Nisam znao da Karnevalska groznica može da se raširi tako brzo u sve sfere života.
Tuesday, February 9, 2010
The Countess (2009)
Mađarska grofica Batori koja cedi (do poslednje kapi krvi) "neuprljane" device u pokušaju spravljanja avon kremice koja bi trebalo da joj zabaguje starenje kože. Zasnovana na istorijskim podacima (život je- ipak-veći od filma), ova neverovatna priča ne uspeva da realizuje sve svoje potencijale. Julie Delpy je, pored glavne uloge, hrabro kročila i u režiserski posao što je, na kraju, rezultiralo polovičnim uspehom u oba segmenta rada kojim se bavila.
The Countess je film koji svojim linearnim pristupom u pripovedanju priče prati razvoj grofice Batori od kolevke pa do groba. Takav klasičan pristup * - evo sad je mala i navikava se na smrt - evo sad je u pubertetu i gleda kako joj ubijaju seljačića (prvog ljubavnika) - evo sad je odrasla i poslovno uspešna grofica realizovana u idealnom poslovno/bračnom aranžmanu -* daje određeni stepen dramaturške relaksiranosti (imamo jasnu istorijsku/vremensku konstrukciju događaja koji se smenjuju) koja je mač sa dve oštrice jer zahteva pravo zanatsko umeće koje bi priču na papiru transformisalo u uverljivu prezentaciju na ekranu. Čak i deca traže izvestan stepen uverljivosti dok im čitate bajku pred spavanje, zar ne?
Svojim režiserskim pristupom Julie je pokazala da poseduje talenat koji je vidljiv u dobro osmišljenim kadrovima, profilisanoj fotografiji i solidnom radu kamere, ali je svoje najveće propuste napravila u izboru glumaca i radu sa njima, kao i u nedovoljno hrabrom dramskom zaranjanju u morbidno ljubavno ludilo kojim priča isijava. Potencijal dvorskih/političkih spletki kao začina celoj ljubavnoj aferi sa mlađim ljubavnikom je, takođe, ostao samo na nivou pozadinskih kulisa.
Julie je uspela u formiranju lika hladne, proračunate i cinične poslovne žene, ali je neuspešno izvršila njenu transformaciju u očajno zaljubljenu ženu kojoj više nije ništa bitno (pa čak i sopstvena deca) u odnosu na otkrivenu strast i ljubav koja je nagoni na monstruozne zločine vampirisanja mladih devojaka - samo ne zarad pijenja njihove krvi već kupanja u njoj. Ona i dalje deluje hladnjikavo i nekako sterilno dok pokušava da nas uveri u grofičino ljubavno ludilo. Izbor mlitavog Daniel Bruhl-a za ulogu mladog, neiskvarenog Istvan Thurzo-a koji postaje opčinjen starijom ljubavnicom je dodatno narušio dramsku tenziju. Daniel deluje kao neka softana plačipička koja svako jutro mora da popije 10 vitaminskih doza ne bi li skupio mOOa da zajaše svog konjića. Zar takav muškarac u takvoj ulozi zaista može da proizvede vulkansku erupciju strasti koja dovodi do đusiranja devica?
Najbolji momenti filma se nalaze u paralelnom i za moj ukus nedovoljno razrađenom lezbijskom/ljubavnom/poslovnom odnosu između grofice i njene privatne veštice- za- poneti Anne Darvulia-e (odlična Anamaria Marinca), kao i postignutoj atmosferi hermetičnog, zatvorenog dvorskog sveta koji sam po sebi deluje prilično vampirski ledeno. Scene ceđenja devica su prilično dobro snimljene bez pokušaja ublažavanja efekta mučnine.
Bazirajući film na neverovatno morbidnoj istinitoj istorijskoj priči Julie Delpy je izabrala dobar pristup samoj temi - fokusirajući se na ljubavnu
dramu koja je prouzrokovala opisana dešavanja. Nažalost, baveći se ljubavnom/strastvenom pričom ona kreira ostvarenje kojem najviše nedostaje osećaj strasti. Detinjasti završetak sa mlitavkom u funkciji pripovedača razrešava nam sve moguće dileme koje smo mogli da imamo (umesto ostavljanja zagonetke koja bi nas dodatno stimulisala u pravcu razmišljanja o istinitim porivima grofice Batori) i pokazuje da se Julie dobrano namučila da nekako zaokruži celu filmsku konstrukciju.
Odlučivši se za klasičan pristup snimanja i razvoja priče ona nije uspela da na pravi način iznese dramu koja bi nas protresla, zaintrigirala i uverila u postupke njenih aktera. Ipak, dovoljna količina dobrih momenata zaslužuje odvajanje vremena za gledanje ovog filma. Veoma sam zainteresovan za njeno drugo režisersko ostvarenje jer je u ovom Delpy pokazala da poseduje talenat. Pitanje je samo da li će uspeti da ga realizuje na bolji način od njenog prvenca.
The Countess je film koji svojim linearnim pristupom u pripovedanju priče prati razvoj grofice Batori od kolevke pa do groba. Takav klasičan pristup * - evo sad je mala i navikava se na smrt - evo sad je u pubertetu i gleda kako joj ubijaju seljačića (prvog ljubavnika) - evo sad je odrasla i poslovno uspešna grofica realizovana u idealnom poslovno/bračnom aranžmanu -* daje određeni stepen dramaturške relaksiranosti (imamo jasnu istorijsku/vremensku konstrukciju događaja koji se smenjuju) koja je mač sa dve oštrice jer zahteva pravo zanatsko umeće koje bi priču na papiru transformisalo u uverljivu prezentaciju na ekranu. Čak i deca traže izvestan stepen uverljivosti dok im čitate bajku pred spavanje, zar ne?Svojim režiserskim pristupom Julie je pokazala da poseduje talenat koji je vidljiv u dobro osmišljenim kadrovima, profilisanoj fotografiji i solidnom radu kamere, ali je svoje najveće propuste napravila u izboru glumaca i radu sa njima, kao i u nedovoljno hrabrom dramskom zaranjanju u morbidno ljubavno ludilo kojim priča isijava. Potencijal dvorskih/političkih spletki kao začina celoj ljubavnoj aferi sa mlađim ljubavnikom je, takođe, ostao samo na nivou pozadinskih kulisa.
Julie je uspela u formiranju lika hladne, proračunate i cinične poslovne žene, ali je neuspešno izvršila njenu transformaciju u očajno zaljubljenu ženu kojoj više nije ništa bitno (pa čak i sopstvena deca) u odnosu na otkrivenu strast i ljubav koja je nagoni na monstruozne zločine vampirisanja mladih devojaka - samo ne zarad pijenja njihove krvi već kupanja u njoj. Ona i dalje deluje hladnjikavo i nekako sterilno dok pokušava da nas uveri u grofičino ljubavno ludilo. Izbor mlitavog Daniel Bruhl-a za ulogu mladog, neiskvarenog Istvan Thurzo-a koji postaje opčinjen starijom ljubavnicom je dodatno narušio dramsku tenziju. Daniel deluje kao neka softana plačipička koja svako jutro mora da popije 10 vitaminskih doza ne bi li skupio mOOa da zajaše svog konjića. Zar takav muškarac u takvoj ulozi zaista može da proizvede vulkansku erupciju strasti koja dovodi do đusiranja devica?
Najbolji momenti filma se nalaze u paralelnom i za moj ukus nedovoljno razrađenom lezbijskom/ljubavnom/poslovnom odnosu između grofice i njene privatne veštice- za- poneti Anne Darvulia-e (odlična Anamaria Marinca), kao i postignutoj atmosferi hermetičnog, zatvorenog dvorskog sveta koji sam po sebi deluje prilično vampirski ledeno. Scene ceđenja devica su prilično dobro snimljene bez pokušaja ublažavanja efekta mučnine. Bazirajući film na neverovatno morbidnoj istinitoj istorijskoj priči Julie Delpy je izabrala dobar pristup samoj temi - fokusirajući se na ljubavnu
dramu koja je prouzrokovala opisana dešavanja. Nažalost, baveći se ljubavnom/strastvenom pričom ona kreira ostvarenje kojem najviše nedostaje osećaj strasti. Detinjasti završetak sa mlitavkom u funkciji pripovedača razrešava nam sve moguće dileme koje smo mogli da imamo (umesto ostavljanja zagonetke koja bi nas dodatno stimulisala u pravcu razmišljanja o istinitim porivima grofice Batori) i pokazuje da se Julie dobrano namučila da nekako zaokruži celu filmsku konstrukciju.Odlučivši se za klasičan pristup snimanja i razvoja priče ona nije uspela da na pravi način iznese dramu koja bi nas protresla, zaintrigirala i uverila u postupke njenih aktera. Ipak, dovoljna količina dobrih momenata zaslužuje odvajanje vremena za gledanje ovog filma. Veoma sam zainteresovan za njeno drugo režisersko ostvarenje jer je u ovom Delpy pokazala da poseduje talenat. Pitanje je samo da li će uspeti da ga realizuje na bolji način od njenog prvenca.
Monday, February 8, 2010
Prosvećeni gurmani
"Možda ljudi sa kopna smatraju da je užasno jesti kita ne samo zbog toga što je on tako mastan već to, izgleda, dolazi, u neku ruku, i iz razmišljanja koja su gore spomenuta, to jest da čovek treba da jede tek ubijeno stvorenje iz mora, i to da ga jede pri njegovoj sopstvenoj svetlosti. Ali, nesumnjivo je prvi čovek koji je ubio vola bio smatran za ubicu; možda je bio i obešen, a da je stavljen pred volovski sud, sigurno bi tako i svršio; a on je izvesno to i zaslužio, ako uopšte ubica to zaslužuje. Otiđite na mesarski trg jedne večeri u subotu i gledajte gomile živih dvonožaca kako blenu u dugačke redove mrtvih četvoronožaca. Zar takav jedan prizor ne prikazuje ljudoždere manje opasnim? Ljudožderi? A ko nije ljudožder? Kažem vam, pre se može oprostiti jednom Fidžijcu koji je usolio nekog mršavog misionara i odneo ga u podrum kao zalihu za glad kad naiđe; pre se može oprostiti tome opreznom Fidžijcu, kažem, na dan strašnog suda, nego tebi, civilizovani i prosvećeni gurmane, koji prikuješ gusku za zemlju i častiš se njenom naduvenom džigericom u masnoj pasteti."Herman Melville " Moby Dick", 1851.
Postoji scena u, inače, odličnom filmu " Before Night Falls" (2000) kada Reinaldo Arenas kao mladi i perspektivni Kubanski pisac dobija od književnog mentora prvih 5 knjiga od 100 koje predstavljaju suštinu celokupne svetske književnosti. Mobi Dik je među prvih 5....Mogu samo da potvrdim taj izbor.
Friday, February 5, 2010
Thursday, February 4, 2010
Wednesday, February 3, 2010
Gde sam u četvrtak veče?
Tuesday, February 2, 2010
10 bitnih filmova iz 2009.
U sklopu redovnih godišnjih nagrada Popboks sajta priložio sam sledeću listu filmova koji su po mom mišljenju obeležili proteklu 2009.godinu. Naravno, nisam stigao da ispratim celokupnu filmsku produkciju, ali od filmova koje sam gledao na listi su die beste. Videćemo koliko će se moj izbor preklopiti sa ostalim Popboksovim filmskim kritičarima. U svakom slučaju, ukoliko niste bili upoznati sa ovim delima,nikad nije kasno da obogatite svoj perceptivno/emotivni aparat sa najznačajnijim celuloidnim ostvarenjima iz prošle godine.
Napomena: Klik na naslove će vas odvesti na relevantne detaljne prikaze ovih filmova (sa nekim kritikama se ne slažem, ali sam smatrao da su korektno napisane - sve u svrhu bolje informisanosti).
1.Antichrist, Lars von Trier
Film koji je najviše uzburkao, kako stručnu tako i opštu, javnost. Mislim da se o ovom poslednjem Trier-ovom ostvarenju najviše pisalo i diskutovalo (uz česta međusobna pljuvanja). I to sa pravom. Obzirom da je ovaj film na mojoj listi br.1 jasno vam je da sam ja na strani koja misli da je Antichrist remek delo.
Zašto?Zato što je Lars još jednom uspeo da pomeri granice kako svoje filmske estetike, tako i aktuelne svetske. Zato što je u svim ključnim filmskim segmentima (scenario, gluma, kamera, fotografija, scenografija, montaža, režija) Antichrist perfektno realizovan. Zato što Lars ne tretira gledaoce kao pasivne zombi organizme, već provocira naše mentalne kapacitete u svrhu aktivnijeg promišljanja na temu smisla onoga što gledamo. Zato što u stilu vrhunskog manipulatora efektno u svom radu daje omaže najboljima na koje se nastavlja - Tarkovskom i Bergmanu/kao što i bezobrazno inkorporira nove trendove (eksplicitne brutalnosti japanskih horora) u svoju viziju žanrovskih pomeranja. Zato što je, pored svojih art kvaliteta, Antichrist fantastično uzbudljiv i napet. Zato što je malo filmova koji su sposobni da vam prodrmaju unutrašnji svet i da vas drže u svojoj atmosferi danima nakon što ste ih odgledali.
2. Un prophete, Jacques Audiard
Dinamičan, oštrouman, odlično glumački/režiserski izbalansiran Un prophete je film koji obrađuje uspon mladog francuza arapskog porekla (predodređenog za društveni škart) u zatvorskoj sredini. Genijalnost ovog ostvarenja se manifestuje kroz inteligentno realizovane 2 glavne okosnice dramske strukture na kojima počiva: obradu arhetipa junaka koji se, isključivo, sopstvenim snagama bori za svoj deo mesta pod suncem (počevši od O) i ukazivanjem na nefleksibilnost/rigidnost aktuelnog sistema (sa svim predrasudama i postavljenim zidovima) koji usmerava marginalizovane potencijale na drugu stranu zakona. Realistično snimljen u navijačkom adrenalinskom tempu od fascinatno brzo proživljenih 155 minuta Un prophete nas podseća na sve ono što dobar film treba da poseduje: odlično postavljen scenario koji funkcioniše na više slojeva (individualna priča o uspehu, dinamika grupnih/socijalnih odnosa, društvena kritika), izuzetna glumačka postava, sjajan tempo i savremeni režiserski pristup. Svi ti elementi su sklopljeni u ubedljivu priču koja nikad neće biti demode - sam nasuprot svih! Uvid u istinu koja zvoni kao šamar - realizovanje sopstvenih potencijala (kada iza vas ne stoji ništa osim mOOa i kreativne inteligencije) je lakše u okviru kriminalnih struktura nego u birokratsko/državnom aparatu. Država je više korumpirana.
3. The Bad Liuetenant: Port of Call - New Orleans, Werner Herzog
Werner je snimio potpuni hit protekle godine. Drsko koristeći samo naslov i početnu ideju izgubljenog/haotičnog/moralno rastrzanog Zlog poručnika on snima film koji svojom progresivnošću odaje utisak pojavljivanja nove, mlade režiserske zvezde. Još jedna potvrda mog verovanja da godine ne znače ništa. Ili imaš to što treba ili nemaš. A Werner sa svojih 68 godina! realizuje toliko pomeren, sveže snimljen/montiran/režiran film da većina mladih režisera u odnosu na njega deluje kao Krkobabić - stariji. Nicholas Cage (konačno) u fantastičnoj ulozi čoveka koji je na ivici tragikomičnog "sve što može da krene naopako -krenuće" stava. Na izvrnut i neočekivan način Herzog kroz atmosferu ciničnog, pokvarenog i hladnog modernog sveta podseća da svi i dalje težimo istoj stvari u životu -all we need is a little bit of tenderness. Ljubav će nas spasiti.
4. Akiresu to kame, Takeshi Kitano
"Retko ko zna da ponudi svoje srce na dlanu na tako prefinjen način kao Takeshi Kitano."
Iz moje kritike napisane za Popboks.
"Vaistinu Kitano. Za sve koji "ne mogu", neka predju na Kusturicu."
Komentar ispod mog teksta, potpisan sa Bojan.
Složiću se - Vaistinu Kitano!
5. Das weisse Band, Michael Hanake
Michael uspešno dokazuje svoje tvrdnje iz intervjua da je postao opsesivni perfekcionista. Ovaj film skoro-pa- da-nema mane. Sve je pedantno promišljeno i urađeno. Pored Lars-a, i Hanake ovim filmom odaje počast Bergman-u. Slojevi unutar slojeva. Zlo u nama. Nevinost kao iluzija. Porodica kao generator zločina. I još dosta toga spakovano u drami sa elementima mistične religioznosti pred sam osvit I svetskog rata. Film je realizovan u crno-beloj art fotografiji sa kristalno jasnom estetskom vizijom vidljivom u savršeno oblikovanim kadrovima. Zašto onda br.5? Možda zbog tasa na vagi koji je (po mom mišljenju) previše nategao na stranu intelektualizacije naspram emocija. Ali, ono što je sigurno - Hanake je u samom svetskom vrhu i to već duže vremena. Bez namere da siđe sa njega.
6. Madeo, Joon-ho Bong
Bong nije mnogo odstupio od svog stila uspostavljenog sa, već kultnim, "Sećanja na ubistvo". Čvrsto se držeći svoje sofisticirane estetike oličene u perfektno postavljenim vizuelnim filmskim elementima (kamera i fotografija) on se ovaj put odlučio da trilersku strukturu smesti u okvir majčinske ljubavi/intimne porodične priče. Neočekivana tema koja bez incesta izaziva incestuozni osećaj najbliži Frojdovoj konstataciji : " Svako u svojoj ženi traži svoju majku". Bong je jedan od razloga česte tvrdnje da najzanimljivije stvari u savremenom filmu dolaze sa azijskog kontinenta.
7. Coco avant Chanel, Anne Fontaine
Najbolja "klasična" drama iz prošle godine. Zasnovana na biografiji Koko Šanel pre nego što je postala modna ikona uspeva da dočara istorijski period u kojem su žene počele da javno demonstriraju svoju nadmoć nad muškarcima. Intiman, iskren i melodramatičan/ljubavni film (bez patetike) koji svojom čvrstom dramskom strukturom, odličnom glumom i čistom/jasnom režijom vraća osećaj nečega što bi okarakterisao kao pravi kvalitetan mejnstrim film. Za ženski deo publike ( i za deo muške ) pravo uživanje predstavlja pojava Alessandro Nivola-e u ulozi Boy-a (ljubavnik Koko Šanel). Odavno se nije pojavio tako upečatljiv i markantan tip na filmu. Devojke - maštaćete o Boy-u!
8. Thirst, Chan-wook Park
Park dokazuje da je režiser sa najzanimljivijim konceptima koji su proizvod njegove bogate mašte. Vampirska erotska/religiozna drama sa elementima horora i sa niz, blago rečeno, otkačenih scena. Poigravanje sa moralno/religijskim konceptima sveštenika nesrećno transformisanog u vampira u besprekornoj stilizaciji po kojoj je Chan-wook poznat.
Garantujem da ćete se posle sat vremena gledanja osećati kao da ste na nekim opijatima. Drugi razlog, pored Bonga za tvrdnju da je filmska progresivnost postala sinonim za Aziju. Mada, siguran sam da će biti i dosta vas iznerviranih Park-ovim auto-erotskim pristupom. Pitanje ukusa.
9. Pokrajina Št.2, Vinko Möderndorfer
Neočekivano dobar noir triler koji kopa po zločinačkom nasleđu bivše nam domovine - SFRJ. Sigurna režija, opijajuće upečatljiva atmosfera i par fantastično dobro snimljenih brutal scena i sex scena me je potpuno "kupilo" da mogu, bez preterivanja, da smestim ovaj slovenački film na top 10. Uverljivost filma leži i u odličnoj glumi (btw. glavni glumac neodoljivo podseća na Davora Gobca iz Psihomodo Pop-a), kao i u akcentovanju na lokalne specifičnosti. Prošlost koja ometa sadašnjost. Put popločan leševima ne vodi u bolju budućnost.
10.District 9, Neill Blomkamp
Progresivan iskorak u sferi komercijalnog filma. SF koji na, maltene, dokumentaristički/dogma način govori o svim našim slabostima (kako individualnim, tako i kolektivnim - društvenim), ali i potencijalima. Niz intrigantnih tema koje je pokrenuo nije doveo do kraja, ali svejedno zaslužuje svoje mesto na ovoj listi jer je uneo svež vazduh kako u sam žanr, tako i na mejnstrim filmsku scenu. Hrabra režija, krajnje interesantan scenario i glavni junak koji je ljudski opipljiv. Vanzemaljci su navučeni na mačju hranu?!
Nadam se da će vam ovi filmovi pomoći da lakše prebrodite ovu depresivnu zimu.
Napomena: Klik na naslove će vas odvesti na relevantne detaljne prikaze ovih filmova (sa nekim kritikama se ne slažem, ali sam smatrao da su korektno napisane - sve u svrhu bolje informisanosti).
1.Antichrist, Lars von Trier
Film koji je najviše uzburkao, kako stručnu tako i opštu, javnost. Mislim da se o ovom poslednjem Trier-ovom ostvarenju najviše pisalo i diskutovalo (uz česta međusobna pljuvanja). I to sa pravom. Obzirom da je ovaj film na mojoj listi br.1 jasno vam je da sam ja na strani koja misli da je Antichrist remek delo.Zašto?Zato što je Lars još jednom uspeo da pomeri granice kako svoje filmske estetike, tako i aktuelne svetske. Zato što je u svim ključnim filmskim segmentima (scenario, gluma, kamera, fotografija, scenografija, montaža, režija) Antichrist perfektno realizovan. Zato što Lars ne tretira gledaoce kao pasivne zombi organizme, već provocira naše mentalne kapacitete u svrhu aktivnijeg promišljanja na temu smisla onoga što gledamo. Zato što u stilu vrhunskog manipulatora efektno u svom radu daje omaže najboljima na koje se nastavlja - Tarkovskom i Bergmanu/kao što i bezobrazno inkorporira nove trendove (eksplicitne brutalnosti japanskih horora) u svoju viziju žanrovskih pomeranja. Zato što je, pored svojih art kvaliteta, Antichrist fantastično uzbudljiv i napet. Zato što je malo filmova koji su sposobni da vam prodrmaju unutrašnji svet i da vas drže u svojoj atmosferi danima nakon što ste ih odgledali.
2. Un prophete, Jacques Audiard
Dinamičan, oštrouman, odlično glumački/režiserski izbalansiran Un prophete je film koji obrađuje uspon mladog francuza arapskog porekla (predodređenog za društveni škart) u zatvorskoj sredini. Genijalnost ovog ostvarenja se manifestuje kroz inteligentno realizovane 2 glavne okosnice dramske strukture na kojima počiva: obradu arhetipa junaka koji se, isključivo, sopstvenim snagama bori za svoj deo mesta pod suncem (počevši od O) i ukazivanjem na nefleksibilnost/rigidnost aktuelnog sistema (sa svim predrasudama i postavljenim zidovima) koji usmerava marginalizovane potencijale na drugu stranu zakona. Realistično snimljen u navijačkom adrenalinskom tempu od fascinatno brzo proživljenih 155 minuta Un prophete nas podseća na sve ono što dobar film treba da poseduje: odlično postavljen scenario koji funkcioniše na više slojeva (individualna priča o uspehu, dinamika grupnih/socijalnih odnosa, društvena kritika), izuzetna glumačka postava, sjajan tempo i savremeni režiserski pristup. Svi ti elementi su sklopljeni u ubedljivu priču koja nikad neće biti demode - sam nasuprot svih! Uvid u istinu koja zvoni kao šamar - realizovanje sopstvenih potencijala (kada iza vas ne stoji ništa osim mOOa i kreativne inteligencije) je lakše u okviru kriminalnih struktura nego u birokratsko/državnom aparatu. Država je više korumpirana.3. The Bad Liuetenant: Port of Call - New Orleans, Werner Herzog
Werner je snimio potpuni hit protekle godine. Drsko koristeći samo naslov i početnu ideju izgubljenog/haotičnog/moralno rastrzanog Zlog poručnika on snima film koji svojom progresivnošću odaje utisak pojavljivanja nove, mlade režiserske zvezde. Još jedna potvrda mog verovanja da godine ne znače ništa. Ili imaš to što treba ili nemaš. A Werner sa svojih 68 godina! realizuje toliko pomeren, sveže snimljen/montiran/režiran film da većina mladih režisera u odnosu na njega deluje kao Krkobabić - stariji. Nicholas Cage (konačno) u fantastičnoj ulozi čoveka koji je na ivici tragikomičnog "sve što može da krene naopako -krenuće" stava. Na izvrnut i neočekivan način Herzog kroz atmosferu ciničnog, pokvarenog i hladnog modernog sveta podseća da svi i dalje težimo istoj stvari u životu -all we need is a little bit of tenderness. Ljubav će nas spasiti.4. Akiresu to kame, Takeshi Kitano
"Retko ko zna da ponudi svoje srce na dlanu na tako prefinjen način kao Takeshi Kitano."Iz moje kritike napisane za Popboks.
"Vaistinu Kitano. Za sve koji "ne mogu", neka predju na Kusturicu."
Komentar ispod mog teksta, potpisan sa Bojan.
Složiću se - Vaistinu Kitano!
5. Das weisse Band, Michael Hanake
Michael uspešno dokazuje svoje tvrdnje iz intervjua da je postao opsesivni perfekcionista. Ovaj film skoro-pa- da-nema mane. Sve je pedantno promišljeno i urađeno. Pored Lars-a, i Hanake ovim filmom odaje počast Bergman-u. Slojevi unutar slojeva. Zlo u nama. Nevinost kao iluzija. Porodica kao generator zločina. I još dosta toga spakovano u drami sa elementima mistične religioznosti pred sam osvit I svetskog rata. Film je realizovan u crno-beloj art fotografiji sa kristalno jasnom estetskom vizijom vidljivom u savršeno oblikovanim kadrovima. Zašto onda br.5? Možda zbog tasa na vagi koji je (po mom mišljenju) previše nategao na stranu intelektualizacije naspram emocija. Ali, ono što je sigurno - Hanake je u samom svetskom vrhu i to već duže vremena. Bez namere da siđe sa njega.6. Madeo, Joon-ho Bong
Bong nije mnogo odstupio od svog stila uspostavljenog sa, već kultnim, "Sećanja na ubistvo". Čvrsto se držeći svoje sofisticirane estetike oličene u perfektno postavljenim vizuelnim filmskim elementima (kamera i fotografija) on se ovaj put odlučio da trilersku strukturu smesti u okvir majčinske ljubavi/intimne porodične priče. Neočekivana tema koja bez incesta izaziva incestuozni osećaj najbliži Frojdovoj konstataciji : " Svako u svojoj ženi traži svoju majku". Bong je jedan od razloga česte tvrdnje da najzanimljivije stvari u savremenom filmu dolaze sa azijskog kontinenta.7. Coco avant Chanel, Anne Fontaine
Najbolja "klasična" drama iz prošle godine. Zasnovana na biografiji Koko Šanel pre nego što je postala modna ikona uspeva da dočara istorijski period u kojem su žene počele da javno demonstriraju svoju nadmoć nad muškarcima. Intiman, iskren i melodramatičan/ljubavni film (bez patetike) koji svojom čvrstom dramskom strukturom, odličnom glumom i čistom/jasnom režijom vraća osećaj nečega što bi okarakterisao kao pravi kvalitetan mejnstrim film. Za ženski deo publike ( i za deo muške ) pravo uživanje predstavlja pojava Alessandro Nivola-e u ulozi Boy-a (ljubavnik Koko Šanel). Odavno se nije pojavio tako upečatljiv i markantan tip na filmu. Devojke - maštaćete o Boy-u!8. Thirst, Chan-wook Park
Park dokazuje da je režiser sa najzanimljivijim konceptima koji su proizvod njegove bogate mašte. Vampirska erotska/religiozna drama sa elementima horora i sa niz, blago rečeno, otkačenih scena. Poigravanje sa moralno/religijskim konceptima sveštenika nesrećno transformisanog u vampira u besprekornoj stilizaciji po kojoj je Chan-wook poznat.Garantujem da ćete se posle sat vremena gledanja osećati kao da ste na nekim opijatima. Drugi razlog, pored Bonga za tvrdnju da je filmska progresivnost postala sinonim za Aziju. Mada, siguran sam da će biti i dosta vas iznerviranih Park-ovim auto-erotskim pristupom. Pitanje ukusa.
9. Pokrajina Št.2, Vinko Möderndorfer
Neočekivano dobar noir triler koji kopa po zločinačkom nasleđu bivše nam domovine - SFRJ. Sigurna režija, opijajuće upečatljiva atmosfera i par fantastično dobro snimljenih brutal scena i sex scena me je potpuno "kupilo" da mogu, bez preterivanja, da smestim ovaj slovenački film na top 10. Uverljivost filma leži i u odličnoj glumi (btw. glavni glumac neodoljivo podseća na Davora Gobca iz Psihomodo Pop-a), kao i u akcentovanju na lokalne specifičnosti. Prošlost koja ometa sadašnjost. Put popločan leševima ne vodi u bolju budućnost.10.District 9, Neill Blomkamp
Progresivan iskorak u sferi komercijalnog filma. SF koji na, maltene, dokumentaristički/dogma način govori o svim našim slabostima (kako individualnim, tako i kolektivnim - društvenim), ali i potencijalima. Niz intrigantnih tema koje je pokrenuo nije doveo do kraja, ali svejedno zaslužuje svoje mesto na ovoj listi jer je uneo svež vazduh kako u sam žanr, tako i na mejnstrim filmsku scenu. Hrabra režija, krajnje interesantan scenario i glavni junak koji je ljudski opipljiv. Vanzemaljci su navučeni na mačju hranu?!Nadam se da će vam ovi filmovi pomoći da lakše prebrodite ovu depresivnu zimu.
Subscribe to:
Posts (Atom)
PRIčE iz JUžNOG POTOKA
