Dead End (2003)

U ovom ostvarenju smrt vam deluje kao blaženo stanje mira i spokoja u odnosu na košmar sličan zoni sumraka koji nerve stalno zateže do ivice pucanja. Road movie koji je apsolutno remek delo horor produkcije 21.veka. Ne znam ni sam kako je ovaj biser od filma uspeo da mi promakne tokom svih ovih godina.

Iako je ovaj film tako olako kategorisan kao horor ostvarenje (što u suštini i jeste) njegova skrivena genijalnost se ogleda u prilično osvežavajućem scenarističkom pristupu koji je, zapravo, baziran na dinamici porodičnih odnosa. Kad se stvari sagledaju iz tog ugla "Dead End" je neverovatno uspešan miks horora, familijarne drame i komedije.

Dva kompletna autora (scenario+režija) ovog skromnog budžetskog ostvarenja Jean - Baptiste Andrea i Fabrice Cenepa su strukturu road movie-ja nafilovali atmosferom zone sumraka koja je u njihovim spretnim rukama dostigla nivo jeze nalik onim košmarima koji su toliko jaki da nas bude iz sna.

Klasična normalno-sjebana porodica je krenula kolima na božićno veče kod rodbine i pater famillias/u za oskara vrednom izvođenju Ray Wise-a (koji će za mene uvek biti Liland iz Tvin Piksa)/ nakon 20 godina vožnje istim autoputem odluči da skrene na sporedni put želeći da izbegne monotoniju dosadne vožnje. Nakon, za dlaku, izbegnutog saobraćajnog udesa jer je otac -avaj - ipak zaspao za volanom porodica polako shvata da ne zna gde se nalazi i da osim njih niko drugi ne cirkuliše tim putem...hm, dobro ima još nekog, ali neću da vam razotkrivam radnju.

Glumačka postava je perfektna. Ray Wise je punokrvni dramski glumac koji savršeno igra pomalo pičkastog i ciničnog ćaleta, Lin Shaye odlično dočarava odsutnu američku domaćicu - kevu, dok je Mick Kain postavio standarde za postignutu uverljivost i realnost tinejdžera koji je pun seksualnog naboja uz pank stav prema autoritetima. Aleksandra Holden glumi stariju ćerku - racionalnu plavušicu koja studira psihologiju. Sa njima u kolima se nalazi i njen verenik - tipični samozadovoljni neinteresantni sportista.

Horor zaplet počinje kad sretnu pogubljenu devojku sa bebom u rukama koja, naizgled, besciljno luta putem u nekoj vrsti post-traumatskog šoka. Kao što možete da pretpostavite, košmar počinje polako da nadire unutar zbunjene porodice, a strah i jeza se povećavaju posle svakog pređenog kilometra u sred - ničega. Odnosi unutar porodice su razrađeni sa pažljivo osmišljenim detaljima te je njihova realnost onaj pravi adut koji se putem lake identifikacije brzo useljava u naš emotivni sklop. Humor koji je tako često neprijatelj horor atmosferi ovde funkcioniše perfektno jer proizilazi iz spontanih, svakodnevnih i tipičnih reakcija koje svi prepoznajemo kao standardni obrazac porodičnih uloga i njihove međusobne interakcije. I samo još dodatno pomaže osećaju strave koji ga natkriljuje.

Jednostavna vizuelna estetika koja je bazirana na hermetičnosti samog jednoličnog okruženja (asfalta okruženog gustom šumom) i ambijenta unutar automobila dodatno pojačava rastući osećaj anksioznosti i bespomoćnosti. Na momente, ovaj film postiže efekat kamerne drame koja svojim intenzitetom kao da cepa okvire platna i usisava nas u samu scenu. I to podjednako kvalitetno kao segmenti Bergmanovih ili Trierovih filmova, kada usled traumatične situacije sve neispunjene želje, isprljane iluzije i prljav porodični veš isplivava na videlo.

Kraj je metafizički osmišljen i ostavlja neočekivane filozofske repove koji vas svrbe duži period nakon the end slova. Podatak koji je potpuno neverovatan je da Fabrice Canepa ništa drugo nije uradio osim ovog filma, a Jean-Baptiste Andrea je uspeo samo da snimi još jedno ostvarenje "Big Nothing",2006. koje nisam gledao. Na neki čudan način, naziv ovog filma kao da je magijskim putem prenešen i na njihovu karijeru. Ako i vi niste čuli za ovaj/po mom mišljenju/kultni film nikad nije kasno da nadoknadite propušteno. Čista desetka.