Miike je odlučio da se pozabavi detektivskim žanrom. Naravno, prerađujući ga u svom prepoznatljivom gerila maniru. Pored svih pozitivnih karakteristika koje krase njegov autentični filmski rukopis, ovo je jedan od filmova koji je podneo i određeni teret vezan za fabrički tempo snimanja kojim izbacuje po neverovatnih 4 do 5 filmova godišnje. U tom tempu povremeno se pojavi ludačko inspirativno remek delo, a u većini slučajeva moramo da se zadovoljimo sa kraćim briljantnim segmentima unutar škripucavo raspadajuće dramske strukture. Dok pratimo japansku verziju Philip Marlowe-a kako nevoljno biva uvučen u seriju misterioznih nestanaka/brutalnih ubistava brzo nam postaje jasno da se Miike, kao i uvek, poigrava sa raznoraznim klišeima (kao što je mali omaž Hanibalu Lektoru) uz utisak da je ceo scenario stao na 10 strana. Raita Kazama (fantastični Kazuya Nakayama) je centralna harizmatična figura oko koje se vrti ceo film. Lenj, neodgovoran i ne baš prepametan šminker/privatni detektiv (kaubojke, havajska košulja i bela kožna jakna sa tamnim naočarima za sunce) pokušava da razreši ubistva devojaka kojima su izvađeni unutrašnji organi. Uzima svog novog komšiju (programera) koji se zove isto kao i on - Raita za asistenta u razrešavanju ubistava koja su povezana za slikarem morbidnih/okultnih slika.
Film teče relativno sporim tempom uz osećaj apsurdnosti postignut specifičnim načinom snimanja kojim Miike stalno balansira između osećaja studentskog rada i progresivne bezobrazne drskosti. Raita tumara kroz istraživanje sa olovkom i papirom uz stalan mamurluk pokušavajući da skine sumnju sa sebe. Humor koji je najsličniji estetici Monty Python-a smenjuju slešerske brutal scene po kojima je Miike prepoznatljiv (doduše, ne u tako velikoj količini). Sličan osećaj za humor ima i Kitano. Japanska kultura smeha je izgleda bazirana na bezosećajnosti prema fizičkim maltretiranjima i jasno definisanim granicama unutar društvenih slojeva pa mi se čini da je izvorište njihovih šala u ismejavanjima povezanim sa fizičkim izgledom i demonstracijom hijerarhijske potčinjenosti (šef koji maltretira potčinjene, jači koji maltretira slabije, muškarci koji maltretiraju žene itd).
Kraj je očekivano nenormalan, eksplicitno krvav i potpuno eksplozivan. I čini da nam ovaj film deluje kao, ipak, još jedno uspešno Miike-ovo ostvarenje. Mada, ozbiljni nedostaci su jasno uočljivi u dramaturškim rupama koje Miike nije uspeo da popuni na adekvatan vizuelni način. Kamera, a i montaža nije baš na nivou njegovog neospornog talenta i često deluje kao da su neke scene snimane na brzinu i bez jasno definisanog koncepta.
Miike još jednom uspeva da demonstrira kako se sa šakom jena može snimiti originalan film. Da nije on u pitanju verovatno bi bio više oduševljen. Ovako, znajući koji su njegovi kapaciteti, moram da vam napomenem da ne očekujete previše od ovog ostvarenja. Mada, siguran sam da nešto slično nećete imati prilike da gledate jer je on pravi originale.
No comments:
Post a Comment