Pretty Baby (1978)

Pitanje stila je ključna stvar koja definiše ovaj film. Zbog elegantne rafiniranosti Louis Malle-a prostituciju doživljavamo kao legitimno pošten i normalan zanat, a adolescenciju kao poslednje utočište za osećaj fasciniranosti svetom oko sebe. Posedovanje istinske aristokratije je neophodan preduslov da bi ljubav između deteta na ivici odrastanja i odraslog muškarca bila prikazana kao čista emocija neuprljana perverznim asocijacijama. Iako sam siguran da je ovaj film zbog 12-godišnje dečije golotinje Brook Shields neizostavni deo kolekcije svakog poštenog pedofila zaista morate biti jedan od njih da bi ste ga doživeli na pohotno/seksualnom nivou.

Louis Malle je radnju svog prvog "američkog" filma smestio u najfrancuskiji U.S.A. grad - New Orleans. Fasciniran fotografijama prostitutki E.J.Bellocq-a snimljenih početkom 20.veka u Storyville kvartu (poznatog po bordelima) on kreira fiktivnu priču koja se bazira na mitu nastalom oko samog fotografa i njegovog umetničkog rada koji je tek naknadno otkriven (70-tih su tek njegove akt fotografije sa izgrebanim licima/kao i licima pod maskama izronile na svetlo dana iz unutrašnjosti porodične sofe - više o celom fenomenu vezanom za grebanje lica sa fotografija ovde). I snima film sa potpuno evropskim/francuskim šmekom.

Malle je jedan od retkih autora u svetskoj kinematografiji koji je uspešno tokom karijere menjao svoj stil. Počeo je sa dokumentarnim filmom (Le monde du silence, 1956) koji je primetno uticao na njegov pristup igranom filmu. Konstantno istražujući filmsku narativnost on je estetiku filma prilagođavao temi koja ga je u tom momentu okupirala. Smatrao je da je sam medij ovisan o vremenu, a samim tim i stalno promenljiv. Bio je pasionirani putnik koji se najbolje osećao kada je u pokretu, a sa istom životnom filozofijom je pristupao i radu. Ali pravi kvalitet njegovog opusa ne leži u pukoj činjenici da svaki njegov film ima svoj "rad" već u tome da je bio neverovatno uspešan u toj igri "presvlačenja" filmske trake u iznova novo ruho. A lepak koji održava autorski kontinuitet je njegov karakter zahtevnog estete u koži ljubitelja sirove dokumentarne forme (edukujte se malo sami o njegovoj filmografiji ovde).

Već je prvi početni kadar filma (sa licem mlađane Brooke Shields koja zaokružena mrakom sluša majčine porođajne muka ) primer visprenog kreativnog uma. Ušunjavajući se kamerom u stilu nečujnog i neprimetnog gosta Malle nas uvodi u bordel kojim rukovodi stara i harizmatična Madame Nell. U baršunasto/baroknom enterijeru upoznajemo se sa zaposlenima uz fokus usmeren ka lepršavoj zavodnici Hattie (mladalački zanosna Susan Sarandon) koja svoju predpubertetsku ćerku Violet (Brooke S) tretira kao sestru, prepuštajući brigu o njoj šarenolikoj bordel ekipi.

Malle nas obasipa predivno snimljenim detaljima koji nam pomažu da se osećamo prisutnim unutar kućnog mikrosveta koji funkciniše slično kao i svi ostali mikrosvetovi. Radi se i zarađuje, kuva, pegla veš, igraju se društvene igre, smeje se i plače. Nakon usisavanja u imaginarnu bordelsku realnost, koju počinjemo da doživljamo kao udobnost sopstvenog doma, zapliće se dramsko tkivo pojavom povučenog, ali ne i stidljivog fotografa Ernest J.Bellocq-a (čovek sa najnežnijim očima Keith Carradine). On nenametljivim stilom polako postaje deo interne ekipe očaran lepotom Hattie, a još više lepotom njene ćerke Violet. U početku privučen mogućnošću slobodnijeg fotografisanja (u pitanju je 1917-ta) on postepeno sve više i više vremena provodi u samom bordelu, opijen atmosferom i neposrednošću prostitutki. One ga prihvataju kao dragog prijatelja, a on se drži svojih džentlmenskih manira ne pokušavajući da koristi njihove usluge.

Zaplet kulminira odlaskom Hattie iz bordela nakon što je "upecala" dobru priliku - biznismen muža. Ona ostavlja sopstvenu ćerku u bordelu, što još više pojačava Bellocq-ovu emotivnu vezanost prema Violet. Uzevši je za suprugu Bellocq rizikuje jer je svestan da ipak ima posla sa prezrelim detetom/nedozrelom ženom. Iako je Violet veoma uspešno savladala sve ženske tehnike zavođenja (scena u bordelu kada bogatuni licitiraju za privilegiju njene defloracije je neprocenjiva) njena dečija priroda razmažene devojčice izbija stalno na površinu. Bellocq uspešno balansira u održavanju neskladnog odnosa naoružan strpljivošću i beskrajnom zaljubljenošću. Nakon iznenadnog Hattie-nog povratka i želje da Violet živi sa njom, Bellocq ostaje sam - sa svojim fotografijama.

Uzevši za temu mit o Bellocq-u, fotografu crvene četvrti, Malle se potrudio da fotografija u filmu bude besprekorna. Kao pravi znalac, angažovao je Sven Nykvista- legendarnog direktora fotografije, najpoznatijeg po radu sa Ingmar Bergman-om. Pravo je uživanje gledati film koji poseduje toliko bogatih vizualnih momenata kao što je to slučaj sa "Pretty Baby". Perfektno režisersko dirigovanje se oseća kroz nežno, maltene, neosetno prisustvo kamere koja stvara iluziju nepostojanja filmskog platna.

Realnost je polje na kojem Malle eksperimentiše. U pitanju je igra slojeva. Slojevi unutar slojeva unutar slojeva...Šta mi zapravo vidimo kad gledamo nešto? Gde leži prava istina? Da li treba da verujemo površini stvari ili treba da grebemo po njoj?

Odabirajući provokativne teme - prostituciju i nedozvoljenu seksualnu vezu - on zapravo kreira jedan pravi "čist" ili bi se moglo reći čak i "konzervativan" film. Terajući nas da se zapitamo da li su stvari u životu za koje nas stalno neko ubeđuje da su ispravne ili pogrešne zaista u svojoj pravoj realnosti takve. On zna da je pogled iz dečije perspektive oslobođen gomile predrasuda koje se gomilaju sa godinama i zato atmosferom dominira Violet-ina boja. Ceo film balansira na granici nevinosti i prljavosti koja metaforički simbolizuje granicu povlačenja dečije fantazije/igre pred invazijom racionalne, pragmatične realnosti odraslih(trenutak kad se to dešava je upravo vreme predpuberteta).

Malle je jedan od retkih evropskih autora koji dolaskom u Ameriku nije izgubio ni malo od svoje autentične vizije. Njegova snažna determinisanost da radi filmove u potpunoj autorskoj režiji je bila toliko jaka da je i svemogući američki dolar pao pod njegov uticaj. Kažu da je bio izuzetno harizmatičan i konstantno u potrazi za novim saznanjima. Žene su se lepile za njega, a i on je gajio veliku ljubav prema njima. Rekao bih, na kraju, da je on bio jedan od poslednjih pravih aristokrata u svetu filma, snimajući filmove na tako elegantan način da i dan danas ostavljaju ukus pravog stogodišnjeg burbona u ustima koji se teško nalazi na tržištu, ali se dugo pamti trenutak njegovog ispijanja. "Pretty Baby" - kakva raskoš na traci se nalazi ispod ovako jednostavnog naziva. A možda je istina upravo u njemu (inače inspirisan istoimenom blues pesmom)? Sve/t se vrti oko lepih cica?

"Behind reality there's something else, and we 're looking for it"
Louis Malle