Mi kujemo bodocnost (Laibach SKC 13.12.09)

Nakon 30 godina muzičkog rada Laibach i dalje uspeva da bez srama stane iza rečenice koju su izgovorili kao golobradi provokatori komunističkog režima. Sistemi vrednosti su se menjali, ali su oni uvek imali adekvatan komentar na savremeni momenat. Jučerašnji koncert u SKC-u je, bez obzira na nesrećan umetnički (a moguće komercijalno srećan) spoj sa Juno Reactor-om, zaista potvrdio da je "Umetnost uzvišeno poslanstvo".

Došli smo na koncert ne očekujući ništa spektakularno. Nakon temeljne provere po forumima shvatili smo da će Laibach svirati prvi sa planiranim programom od 90 min što nam je savršeno odgovaralo zbog neurotičnog belog miša koji je oko ponoći već navijen za šetnju, a nakon ponoći navijen za samoubistvo u slučaju dalje samoće. Juno je krenuo malo pre ponoći kao najavljena glavna tačka večeri sa programom od 120 min. Svaki put idemo na Laibach jer znamo šta nas očekuje - vrhunski nastup. Uvek odlično uvežban bend, nikad manje od bar solidnog zvučnog mixa koncerta, totalitarni performans Milana/pevača i sjajni art video radovi.

Poslastica koja se pretvorila u najbolji muzički momenat kojem sam prisustvovao ove godine je bila najavljena prezentacija starih pesama sa prvog Laibach-ovog albuma Rekapitulacija 1980-1984 u potpuno novim aranžmanima. A sve povodom proslavljanja 30-to godišnjice prvog izdanja. Sa najavom da će se te pesme naći na specijalnom albumu (Laibach Revisited-čini mi se) koji će izaći na tržište u ograničenom tiražu (prvih 500 kom koji se rezervišu preko neta biće ručno numerisano i potpisano uz Laibach majicu pride - marketing je uvek bio značajan faktor slovenačke muzičke institucije).

Jedan od razloga zbog kojeg Laibach uspeva da bude muzički svež i nakon tolikih godina provedih na svetskoj muzičkoj sceni je sposobnost regenerisanja unutar sopstvene/slovenačke muzičke scene. Već godinama su glavni kulturni stožer male Slovenije koji stalno inkorporira u svoje redove domaće najtalentovanije muzičare (Benko i Hladnik iz fenomenalnog elektro pop dua Silence/obavezno ih slušajte!/ su radili aranžmane za Volk, a pevačica Mina Špiler iz Melodroma svira klavijature i peva prateće vokale).

Za ovaj nastup došli su u svežoj/podmlađenoj varijanti. Od stare ekipe bili su samo Milan Fras/pevač i Janez Gabrič/bubnjar, uz prisustvo dva mlada člana Laibach podmlatka na klavijaturama (Luka Jamnik i Sašo Vollmayer - mislim da se tako zovu, ali nije skroz siguran podatak) koje smo imali prilike da upoznamo na KunstDerFuge (i već tada se uverimo da su vrhunskog kvaliteta) i Minu Špiler kao finalnog - petog člana postave.

Od prvog tona je bilo jasno da se sprema hermetičan spektakl. Sala SKC je bila popunjena, ali ne neprijatno nagužvana - kriza je uradila svoje, a publika je bila prilično šarena (od starijih hard kor fanova do mlađih koji su došli da bi čuli jedino što znaju - Tanz Mit Laibach). Zvuk solidan, mada je za nijansu mogao da bude jači. Novi remiksi starih pesama su nešto najbolje što su uradili i to odavno. Za vreme legendarne Mi kujemo bodocnost sve dlake su mi se nakostrešile. Re-aranžirana verzija udara direktno u grudi hipnotičkim industrial ritmom uz sintove koji prave bogatu atmosferu za sugestivan Milanov glas (kao poređenje za jačinu utiska mogu da kažem da npr. Angel od Massive Attack-a u odnosu na nju zvuči kao uspavanka za malu decu). To je sigurno jedna od najboljih pesama koje sam čuo ove godine. Vrhunski aranžman, moćan zvučni ambijent i sumbisivno/avangardna atmosfera. I zvuči kao da je nastala 2010. Zvuči kao da je kraj ovog sistema već tu i da sad svi stojimo licem u lice sa mračnim ponorom koji zjapi u nas.

Nakon još par pesama sa prvog/novog izdanja u pripremi od kojih je moj drugi favorit Brat moj uz Državu koja je takođe fenomenalno urađena (uz zamerku da je Titov govor trebalo da ostane kao značajan deo originalne pesme i u novoj verziji) Laibach je prešao na set od po 5 pesama sa Volk i Wat albuma. U podmlađenoj postavi i ove pesme zvuče drugačije nego na prethodnim koncertima. Ambijentalna elektronika je osvežila zvučno Laibach-ove hitove sa ovih albuma uz standardno dobru ritmičku podlogu. 90 minuta je bilo idealno uklopljeno i trajalo je taman koliko treba. Publika se tek zagrejala na hitovima kao što su Alle Gegen Alle i Tanz Mit Laibach, ali meni nije smetala mirnija atmosfera jer sam u opuštenom stavu bez guranja mogao da ispratim ceo nastup uz periodično fokusiranje na industro-atletičarske-hard kor (pušenje kite u crveno obojenoj fotografiji na Brat moj) video radove.




Laibach je naznačajniji bend/umetnički projekat sa prostora bivše SFRJ. I jedan od najznačajnijih avangardnih projekata u muzičkoj kulturi 20/21 veka. Ako sumnjate u ovo samo bih vas podsetio da su oni muzički bend na kojem je doktorilo 20-i nešto ljudi (toliko doktorskih disertacija nema ni jedan drugi muzički bend u istoriji popularne kulture). I još jednom su ubedljivo potvrdili svoju veličinu i muzički značaj.

Što se tiče Juno Reactor-a, moraćete o njihovom nastupu da se informišite na nekom drugom mestu jer smo mi ostali samo na prvih 10 min - čisto da vidimo kako izgleda. I izgledalo je kao naivno pozorište za gutanje samo u žešćem narko radu. Taj ceo perkusionistički fazon sa "ljudožderima" (a.k.a. nekim domorocima lica ofarbanih u belo i u aloha suknjicama) uz pumpanje sa lap topa je van moje lige. Nema se kinte za gudru te smo brzinom svetlosti napustili zagušljivi SKC (i potpuno novi seting publike) jer je ponoć prošla, a pacov je uredno čekićao ispred ulaznih vrata iščekujući šetnju.