The One Man Village (2008)

Život koji svojom neumoljivom snagom pobeđuje traume destruktivnog ljudskog haosa. Ili, kako je moguće da u sred libanskih brda, jedan čovek nađe spokoj i mir u selu duhova.

Slobodna zona je festival koji doprinosi pozitivnom i utešnom osećaju da ipak živimo u velegradu. I ove godine sam sa nestrpljenjem iščitao kompletan program festivala da bi se na kraju opredelio, nažalost, samo za nekolicinu meni najinteresantnijih ostvarenja. Obaveze u kombinaciji sa kućnim budžetom mi ne dozvoljavaju više od toga (iako je cena karte više nego pristupačna/hvala organizatorima na tome - 200din).

Postoji više razloga zbog kojih treba ići na ovaj festival. Najvažniji razlog su sami filmovi. Krajnje autentični, sveži i snimljeni bez pritisaka velikih komercijalnih očekivanja što doprinosi beskompromisnosti u pristupu samih autora. Pritom, pravljeni za odraslu i inteligentnu publiku, a ne za udovoljavanje nedorasloj i ošamućenoj većini kojoj je 48 sati svadba vrhunac dokumentarno-igrane forme.

Drugi bitan razlog je što ćete imati velike poteškoće da većinu ovih filmova nađete na internetu. Jedina šansa da ih gledate je upravo sada-ovde-u bioskopu. Kako i treba. Jer ljudi koji realizuju ovakva ostvarenja zaslužuju našu punu podršku. Iza većine filmova koje gledamo u mraku DKC-a i Bioskopa Balkan stoji težak, mukotrpan i dugotrajan rad. Da li da napomenem da je u pitanju čisti entuzijazam, ljubav i želja za istraživanjem? Svi koji se bave ovom formom sigurno ne očekuju veliku zaradu (Michael Moore je izuzetak koji potvrđuje pravilo). Uz sve to, na ovom festivalu ste okruženi kulturnim ljudima u sali koji ne pričaju, ne čačkaju nos i ne šuškaju kesicama u neutaživoj oralnoj potrebi da kroz gutanje hrane progutaju i film. I na kraju, ali ne i najmanje bitno, imate priliku da posle projekcije filma upoznate nekoga iz ekipe koja je učestvovala u realizaciji filma raspoloženog da kaže nešto o samom filmu i da odgovara na pitanja nas-gledaoca.


The One Man Village (2008), je libanski film autora Simon El Habre-a koji nam donosi priču o životu njegovog strica Semaan-u koji je jedini stanovnik nekad živog sela od 40-45 porodica Ain al-Halazoun-a smeštenog u pitoresknim libanskim brdima. Samo selo je bilo napušteno i skoro celo uništeno tokom perioda građanskog rata koji je trajao od 1975-1990. Danas, mi upoznajemo nekadašnje stanovnike sela (uglavnom sredovečne-starije ljude) koji se u selu periodično pojavljuju samo zarad održavanja imanja i to samo preko dana, napuštajući ga pre noći. Jedini koji je odlučio da ostane da živi u selu je Semaan,simpatičan i originalan lik koji dane provodi u održavanju imanja, komunikaciji sa svojim domaćim životinjama i meditiranju u miru i prirodi koja ga okružuje.

Prva stvar koja vam zapada za oko je fantastična fotografija i kamera (film je sniman high definition (HD) digitalnom tehnologijom uz upotrebu filmsko-kamernih sočiva što omogućuje 3 stvari- snimanje sa prirodnim osvetljenjem i fino podešavanje boja u obradi fotografije uz maksimalnu uštedu budžeta). Način snimanja filma znatno doprinosi osećaju intimnosti i topline . Majstorski urađeni krupni kadrovi likova, predmeta i enterijera (kuće i štala) čine da osećate maltene svaki miris, teksturu i boju koja se nalazi unutar okvira slike. Jedini totali/snimci širokouganim objektivom su prisutni u pejzažnim kadrovima samog sela i njegove okoline. Upoznajući Semaan-a vi postajete dirnuti njegovim karakterom jer toplina sa kojom se odnosi prema svojim životinjama - kravama,konjima, mački,psima uz konstantne duhovite i vedre opaske (na pitanje da li bi se sada oženio odgovara : "Ako bi Shakira bila u pitanju bi, ali plašim se da se ne bi snašla ovde i da bi stalno jurila levo-desno i plašila mi životinje, a to mi se ne bi dopalo. Zato bolje ne ") vas razoružava.

Gradeći svoju priču na Semaan-ovom sadašnjem životu uz periodična prisećanja na život od pre, autor postepeno uvodi i druge članove šire porodice koji su nekad živeli u selu koje danas samo povremeno posećuju. Priča o izgubljenim životima i ružnoj prošlosti građanskog rata koja ih je sve oterala iz sela se uobličava kroz spontane, iskrene i narodski-mudre odgovore aktera filma. Ne želeći da govore direktno o samom ratu oni se svi opredeljuju za odgovore koji na neki način mnogo više govore o suštini samih stvari. Filozofski opservirajući samu prirodu ljudskih odnosa, oni razloge devastirane prošlosti vide u kidanju veza baziranih na poverenju i ljubavi i deljenju iste sudbine. Kao što primećuje jedan od staraca iz filma: "Plašim se za budućnost jer nekad smo svi jeli iz istog tanjira, a sada sin neće sa ocem da deli tanjir. Dete od 3 godine već želi svoju viljušku i svoj tanjir". Miran, idiličan život koji su nekad svi vodili zajedno sa svojim komšijama drugih veroispovesti provejava u nostalgičnom tonu, ali prošlost ipak ne dominira potpuno njihovim životima. Stoička filozofija koja izbija iz ovih ljudi je zapanjujuća. Smeh kojim prate tragično izgovorene stvari i spremnost da prihvate život sa svim svojim lošim, ali i dobrim stranama zadivljuje. Ko je osetio svu težinu života na svojoj kičmi očigledno zna kako da ceni sve stvari koje ga čine lepšim.

Autor ne forsira priču van tempa samih sagovornika. Sve autentične dramske pauze su tu-sa svom svojom neizgovorenom težinom. Vizuelna poetika dominira celim filmom, kroz divne pasaže svakodnevnih seoskih obaveza glavnog junaka, snimanja konja koji se istrčava kroz selo duhova i pejzaža okolnih brda. Iako se film bavi depresivnom i teškom temom/posledicama građanskog rata vidljivom kroz prizore napuštenih domova i naselja atmosfera je daleko od deprimirajuće. Toplina i melanholija vas obavijaju dok gledate ove kadrove, ulivajući vam nadu u neverovatnu sposobnost regeneracije ljudskog mehanizma kao kontrasta ljudskom destruktivnom impulsu determinisanom da ne dozvoli većini generacija svetske populacije da svoj život provede u miru. Ludilo samog građanskog rata je najbolje objasnio Semaan-ov odrasli nećak koji je i učestvovao u samim borbama: "Niko ne zna kako je počeo, ali svi znamo kako se završio".



Ipak, najveću vrednost ovog filma predstavlja njegov glavni protagonista - Semaan. Koji personifikuje devizu filozofa Jean Jack Russo-a „povratak prirodi“ (retour a la nature). Odlučivši da napusti bučni grad sa svim svojim urbanim neurozama svoj unutrašnji mir je upravo našao tamo gde ga većina ne bi očekivala. U selu duhova punog bolnih uspomena. Iako su traumatični porodični događaji prisutni u sećanju, on im pristupa iz pozicije sudbinske neumoljivosti trudeći se da u malim životnim radostima pronađe uživanje i spokoj. Vickast i plemenitog karaktera Semaan nam iznova otkriva da je život zaista čudo. Problem je što je većina nas izgubila sposobnost prepoznavanja te istine.

The One Man Village je pravi primer filma zbog kojeg treba doći na ovaj festival. Iskren, emotivan i realan. Analizirajući posledice pogubne politike, ali kroz prizmu konkretnih, ljudskih života. Simon El Habre vešto rukovodi celom pričom kreirajući jasno stilski uobličen dokumentarni film koji svojom poetičnošću lako ulazi ispod kože. Lepota je često ispred nas, samo naše oči ne znaju da je prepoznaju.