Maps "Turning the Mind" (2009)

Mreža je stalno uključena. Elektroni zuje na sve strane u beskonačnom sajber univerzumu.Refleksija sopstvenog lica na monitoru je jedino lice koje većina ljudi vidi tokom dana- i- noći. Sećanja na emocije su isparila iz učaurenih ljuštura i prilepila se putem tajanstvenih interaktivnih digitalnih igračaka za sićušne mrežne elektrone. A fantom slobode James Chapman a.k.a. Maps na svom drugom albumu iz tekuće godine Turning the Mind uspeva da muzički zabeleži emotivni ples mrežnih elektrona.

Čitam kritike na stranim sajtovima i ne mogu da verujem. U potpunom sam neskladu sa anglosaksonskim javnim mnjenjem. Svi su u fazonu "James je napustio svoj divan shoegaze zvuk...nema više gitara....sintevi i elektronski pristup su emotivno ohladili priču...previše droge je uticalo na gubljenje kriterijuma itd...blah...blah..oIo". Kerovođa ima zlatne uši, za razliku od njih. I na vašu sreću. Jer slobodno možete već od sada-odmah-nakon pročitanog teksta- da skinite ovaj muzički uzbudljiv album i da uživate u zvuku 21.veka koji usled ubrzane digitalizacije/tehnokratije nije izgubio na emotivnoj komponenti.

Chapman je napravio kardinalnu marketinšku grešku koja ga je koštala lošeg kritičkog prijema. Objavio je svima da je veći deo vremena dok je stvarao ovaj album bio pod dejstvom raznoraznih neidentifikovanih ilegalnih supstanci. I da je bio pod jakim uticajem Mindfulness psihoterapijske škole [kognitivnog pravca] poznate po lečenju depresije. Ostaje nejasno da li su ove dve stvari povezane tj. da li jedno uticalo na drugo.Novi puritanski kulturni establišment ne toleriše više takve izjave. Teror zdravlja je odavno prisutan. Chapman-ova loše promišljena izjava bi mu možda donela poene u 70-tim ili 80-tim, pa čak i u 90-tim, ali sada je sam sebi smestio zajeb. Jer droga je postala javno nepoželjna stvar, a samim tim njegova umetnost je postala predmet suptilnog moralnog diskutovanja sažetog u prividno logičnom zaključku- ako se neko drogirao dok je stvarao nema šanse da je bio objektivan, a samim tim ovaj album je posledica promašenog narko tripa.

Ako bi prihvatili ovu logiku, mislim da bi morali da poništimo pa-ajde-baš-da-ne-preteram bar 50 % svetske istorije umetnosti. A i koga boli uVdO za pitanje objektivnosti?! u umetničkom pristupu. Valjda se tu baš radi o potpunoj subjektivnosti. That's the name of the game. I na kraju krajeva da li kada slušamo muziku uopšte razmišljamo o tome da li je taj i taj koji je kreator dela neki bilder, tip u odelu, prljavi ubuđali zarasli hipik ili nadrogirani frik?

Kada opalimo play- po- prvi- put u prvim redovima sedi samo naše nesvesno. Da li se naš subjektivni sklop, trenutna životna situacija, lična interesovanja i stil života preklapaju sa zvukovima koji plove po sobi. Sviđa mi se ili ne. Samo je to prva i jedina originalna emocija. Sve ostalo je naknadna intelektualizacija.

Moje kolege - strani kritičari su potpuno "fulali". Jer Turning the Mind je definitivno hrabar iskorak u muzičkoj karijeri one man band-a Maps. I sigurno je podjednako dobar ako ne i bolji od hvaljenog prvenca We Can Create iz 2007. Nabijen tenzijom od početka do kraja, ovo je tip albuma gde se emocije i ideje nisu štedele niti se kalkusilo sa njima. Deluje kao da je nastao u jednom snažnom kretivnom dahu. Nema cinculiranja, aranžmanskog kalkulisanja niti očiglednog podilaženja.

Zaista ne razumem vrstu zameranja koja je česta, a svodi se na prebacivanje muzičarima zbog ne-kopiranja samog sebe?! Valjda je upravo najuzbudljivija stvar u životu iznenađenje? Pokušaj nečeg novog, menjanje, istraživanje. Zato uvek dodatno dajem pluseve ljudima koji kreativno napreduju u svojoj karijeri. Pa čak i ako eskperiment nije uspeo. A ovde to nije slučaj. James je jednostavno shvatio da 2009-ta nije 2007-a. A i depresija ima ogroman kreativni potencijal. Ako nekad uspete da izađete iz nje.

Od prve uvodne Turning the Mind James nagoveštava da je odlučio da sedne u svoja kognitivna kola i da drmne papučicu za gas. Prava luzerska pesma u stilu James Dean-a. Odlična i upečatljiva vokalna deonica i sentimentalan harmonijski sklop. Propadanje sa stilom.

I Dream of Crystal ima nešto francusko u sebi...tipa "Jedan čovek jedna žena". Možda previše šaptački vokal nije baš najbolje legao, ali je zato mini simfo aranžman izvukao stvar.

Let Go of the Fear je plesni hit sa malom dozom gotik/industrial atmosfere. Asocijacije pomalo lete i ka Pet Shop Boys-ima...dobar ukus je već pola pesme.

Valium in the Sunshine je kako ja zamišljam da bi Cold Play trebalo da zvuče da bi mi se dopali. Dopadljivi efekat stvara cirkularna pulsirajuća sint tema.

Papercuts je repetativna psihodelija koja vuče na folk ali više u smislu asociranja na gorštačku hermetičnost "nešto čudno se tu dešava". Najzanimljivi momenat u pesmi su prateći vokali.

Love will Come je prava dance mrežna pesma. Mantra koju svi vrte dok sede za kompovima i gledaju tuđe privatne slike...nekako, ljubav će doći. Ali neće. Izađite malo iz kuće.Na plesni podijum. Neki su se tako - realno - smuvali.Nalik Happy Mondays dance remix-u.

Everything is Shattering je pravi biser ovog albuma. Pop hit 1/1. Sve je tu. Dovoljna količina zavodljivosti, pravi optimističan tempo i minimalna doza sete neophodne za oplemenjivanje pesme. Intimnija varijanta Air-a.



Nothing ima predugačak uvod sa nedovoljno uzbudljivim vokalom te je drugi deo pesme kad ulazi odličan bubanj izgubio na tenziji. Nepotrebno ponavljanje iste stvari na albumu. Moglo je i bez toga.

The Note (These Voices) je drugi pravi biser ovog albuma. Plesni ritam uz pumpajući bas nadopunjuju sofisticirane harmonijske linije glasa i klavijatura. Jednostavno i efektno. Pametan i lep aranžman pesme.

Chemeleon je Ride bez gitara. I to sa Nowhere albuma. U npr. obradi Erasure dua.

Die Happy, Die Smiling je - ebiga - prava đanki pesma. Za sve office manager-e i pi-ar stručnjake. Zato mi se i ne dopada. Mada ima par interesantnih muzičkih instrumentalnih tema, ali nedovoljno kao opravdanje. Pa čak i to što poseduje taj New Order šmek je ne vadi. Dosadno.

Without You zatvara ovaj više nego dobar album. Podvlačeći osnovne motive Maps-a: hipnotičke kružne sint teme, plesne ritmove koji guraju napred u stilu ponosne koračnice koja hrabro grabi ka svesnom porazu i introvertne mekano/šaptačke vokalne deonice. Odličan potez je što ne traje dugo i na taj način ima funkciju sublimata celog albuma. Kao tačka na i.

James Chapton je možda stvarno preokrenuo svoj um, ali većina kritičara nije preokrenula svoje uši. Ali, na kraju celog trkačkog dana ipak svi ostajemo sami sa sobom nasuprot monitora. Kritičari ne sede sa nama. Samo je play i stop u igri trenutnih stanja i promena raspoloženja. Meni će ovaj album da bude jedan od boljih iz 2009-te. Za vas ne znam. Za njih dve znam.