Dying In Time

Port - Royal je jedan od bendova koje pratim već duže vreme. Od kad sam 2005. čuo njihov debi album "Flares". Zaintrigirali su me maštovitom kombinacijom ambijentalnih zvučnih pejzaža i brejk bit/ap bit (više i sam ne znam kako se to popularno definiše) ritmova. Njihov poslednji, peti studijski album "Dying in time" iz tekuće 2009.godine je ujedno i njihov najbolji album do sada. I po mom ukusu jedan od najboljih albuma koje sam imao prilike da čujem ove godine. Već od prve uvodne pesme hva (failed revolutions) ekipa iz Genova-e (Italia) vam jasno demonstrira u kojem pravcu se njihove ideje kreću.

Hipnotički elektronski ambijent počinje da vas okružuje sa svih strana kroz melodične drim pop, post rok i sint pop motive izvedene na raznoraznim sintevima uz podršku električno-gitarskih lupova koji su utopljeni u moru reverba i dilej efekata. Dok zvučna slika vibrira u neosetnom, ali precizno izdefinisanom pulsirajućem tempu i vi pomislite ok, baš interesantno i lepo, ali kuda sada sa tim, pravi dragulji počinju da svetle punim sjajem. Jer zvučna melanholična izmaglica dobija na intenzitetu kada efektno isprogramirani ritmovi kreću da krče svoj put probijajući introvertni pejzaž u maniru Mad Max-a koji dodaje turbo pogon u svom interceptor-u dok vozi svoj 1000-ti km napuštenim auto-putem kroz nepregledna pustinjska prostranstva. I na taj način cela priča poprima retro-futuristički sjaj.

Iz nekog razloga, najverovatnije zbog kombinacije plutajućih farbi, sitnih ritmičkih zujanja i pucketanja i progresivno agresivnih ritmova Port- Royal me asocira na kosmička putovanja, astronautske skafandere, umiruće zvezde i ljubičaste astralne izmaglice. Vokali su upotrebljeni kao instrument, obojeni dugim i jakim reverbima, pevajući teme iz pozadine, uvijeni u atmosferično usnimljene klavijature asocirajući na nesvesne želje i nedovršene misli-na taj način ostavljuju prostor nama/slušaocima da projektujemo svoje fantazije na date zvučne impulse.

Kako sami naglašavaju, Genova je geografski smeštena između mora i planina što je dosta uticalo na njihov život i stvaranje. Koristeći tu paralelu rekao bi da je njihova muzika zaista kontrastno sklopljena, ali ostavlja prirodan efekat kao i slika horizontalno položene vodene površine nad koju se natkriljuje vertikalno uzdignut planinski masiv. U njihovom slučaju more je reprezentovano upotrebom razlivajućih klavijatura, pulsirajućih, melodičnih gitara i utopljenih, razvučenih vokala dok je planina sa svom svojom čvrstinom i konkretnošću reprezentovana elektronskim, udaračkim ritmovima. Jedan od mojih favorita sa albuma anna ustinova je savršen primer za potkrepljivanje ovog opisa.

Jedina zamerka koju imam odnosi se na pojedine dužine pesama. Mislim da bi ceo album bio mnogo efektniji kad bi imao manju minutažu. Efekat dužine pojedinih pesama ne donosi ništa novo u izrazu tj. matrica je uvek ista - pasaži ambijentalnih tepiha koji se u određenim momentima nadopunjuju ritmičkim segmentima. Shvatam ideju autora koja se ogleda u želji da daju dovoljno mesta relaksaciji pesama insistirajući na njihovom ambijentalnom karakteru, ali nisam baš siguran da su postigli željeni efekat. Idealno rešenje bi bilo da su ostavili uvodnu pesmu kao dužu (8:28) i eventualno samo još jednu na albumu tog formata. Ovako, imate album od sat i petnaestak minuta koji, iako sjajan, ima momente nepotrebnih ponavljanja.

Ako ste ikada slušali i voleli bendove kao što su Ride, Slow Dive, Cocteau Twins, My Bloody Valentine, New Order, a onda počeli da otkrivate i Kraftwerk, Clock Dva, Underworld, Aphex Twin, Brian Eno-a itd Port-Royal je bend za vas. Oslanjajući se na muziku našeg detinjstva oni inkorporiraju savremene tokove elektronskog, pa i tehno zvuka u svoje ideje gradeći jedan nov sentiment koji bi recimo savršeno pristajao nama, trideset-četrdeset godišnjacima koji su i dalje sveži u glavi i nisu ostali zakopani u muzici koju su nekad voleli, održavajući svoj perceptivni aparat propustnim za sve nove tendencije. Kao što su lepo i sami napisali na svom myspace profilu stilovi koji asociraju na njihov uspešan izraz su electronica/ambient/shoegaze. Sanjivo, melanholično i ritmično.

Port - Royal su svirali u Beogradu relativno skoro, u okviru Ambush Festivala u organizaciji ekipe iz benda Ana Never. Koncert je bio u Rex-u za cirka 20 ljudi. I bio je odličan. Koncert možda nije prava reč za događaj, jer trio (ima ih više, ali za ovaj živi nastup su došli u minimalnijoj postavi) iz Genova-e nije svirao u klasičnom smislu te reči već su u DJ maniru puštali i kombinovali svoje muzičke matrice sa lap-topova uz odlično urađene video radove (vizuelni koncept je bitan segment njihovog rada i očigledno mu posvećuju veliku pažnju-obavezno pogledajte spot). Više o samom koncertu možete pogledati na ovom blogu.



Port- Royal
Attilio Bruzzone: guitar, synthesizer, programming, sometimes vocals Ettore Di Roberto: piano, synthesizer, programming, sometimes vocals
Emilio Pozzolini: sampler, pozzolizer, programming
Sieva Diamantakos: visuals, videos




Dying In Time, 2009

Moji favoriti sa albuma su boldovani:

01. hva (failed revolutions)
02. nights in kiev
03. anna ustinova
04. exhausted muse/europe
05. i used to be sad
06. susy: blue east fading
07. the photoshopped prince
08. balding generation (losing hair as we lose hope)
09. hermitage pt. 1
10. hermitage pt. 2
11. hermitage pt. 3