Badlands (1973)

Magija celuloidne trake zlatnog doba Hollywood-a. Kada su iza kamere stajali umetnici, a ne proizvođači plastike. Ili, kako priča o serijskim ubistvima u misterioznom umu Terrenca Malick-a može da bude transformisana u zen ljubavnu priču. ObAvEZnA filmska lektira za sve koji drže do svog ukusa i opšte kulture.
Zahvaljujem filmskoj polovini furioznog dua nasdvoje na podsećanju za ovo remek delo.

Kada na uvodnoj špici pročitate da je Terrence Malick pisac scenarija, producent i režiser svog prvenca neke stvari vam odmah postaju jasne. I to od starta. Ovo je film u kojem je autor preuzeo potpunu kontrolu svakog frejma svog ostvarenja. Na marginama velikih studija, potpuno nepoznat, Malick za relativno sitnu sumu od 300 000$ kreira opčinjavajući epski film koji pleni svojom vizuelnom aurom. Gledanje Badlands-a je nalik efektu prosipanja zlatne prašine koja padajući po vama prouzrokuje slatkasto-lepljivu senzaciju.


Bazirajući scenario na jednom od najpoznatijih američkih zločinačkih parova - Charles Starkweather-u i Caril Ann Fugat - Malick seriju počinjenih ubistava odigranih tokom 50-tih tretira kao kartonsku pozadinu za razvoj priče o čudnim putevima ljubavi i počecima savremenih težnji ka identifikaciji sa pop ikonama/želje za izlaskom iz anonimnosti prosečnosti. Koristeći te dve dramske linearne vodilje on suptilnim skretanjima sa strane snimajući sitne životne banalnosti zahvata dublje i šire značenje. Postupci aktera filma u okvirima specifičnog režiserskog pristupa izgledaju kao besmislena lutkarska predstava u kojoj se život i smrt prepliću kao dva lica iste medalje. Lepota ljudskog postojanja je na genijalan način prezentovana kroz seriju destruktivnih radnji. Smisao je u tome da shvatimo da ga nema. Uloge su podeljenje, drama se odigrava kroz prizmu božje nezainteresovanosti, a suština se krije u detaljima/sitnicama. Malick filozofski poručuje - kada se odreknemo smisla i prihvatimo postojanje kao živu kategoriju vrata percepcije se blagonaklono otvaraju pred našim čulima i umom.

Mlađani Martin Sheen je brilijantno nedokučiv i nepredvidiv u ulozi Kit Carruthers-a, miksa James Dean-a i Clyde Barrow-a. U potrazi za razlogom svog postojanja bivši niko-i-ništa-đubretar zavodi tinejdž-mudricu Holly Sargis (hladnokrvno začuđena i opijena romansiranom verzijom stvarnosti Sissy Spacek) nakon čega sledi prvo ubistvo u nizu proisteklo iz pokušaja raskidanja njihove veze. Njen otac pada kao prva žrtva njihove ljubavi pokrećući mehanizam puta bez povratka. Bežeći od zakona tokom celog filma Kit nastavlja sa ubistvima tretirajući ih kao filozofsko opravdanje sopstvenog bega iz košmara anonimnosti, dok Holly autistično opravdava zločine umotana u oblake zaljubljenosti i fascinirana nerealnošću života koji se odigrava ispred njenih očiju.

Namerno je poturajući kao naratora njihove priče, Malick se poigrava sa pitanjima različitih odnosa prema stvarnosti proisteklih iz polno različitih pogleda na svet. Uslovno neutralna u funkciji pripovedača priče Holly svoju krivicu premešta na polje ljubavi i pubertetskih fantazija, dok Kit ostaje zagonetka proistekla iz povoja moderne potrošačke kulture. Buntovnik bez razloga koji svojim radikalnim postupcima traži priznanje od strane konformističkog društva. Sklon konzervativnim idejama, Kit u pogrešno usvojenom buntovničkom modelu u stvari traži staromodan način života oličen u značenju reči poštovanje, red i pravila, moral.Kad malo začeprkate ispod površine života, ništa nije kako na prvi pogled izgleda. Potreba za uspehom i društvenim priznanjem rađa zaista neočekivane dramske priče.

Fotografija je vrhunska, a kamera čini da skoro svaka scena izgleda monumentalno. Statični kadrovi su savršeno komponovani, dok pokretni klize sa uzvišenom simfonijskom mirnoćom. Ne komplikujući dijaloge, Malick održava dramsku jednostavnost koju neobjašnjivom lakoćom nadopunjuje vizuelnim sredstvima gradeći na taj način filmski budistički vrt u koji možete satima da gledate diveći se perfekciji celine koju čine njeni pojedinačni elementi.

1978. Malick snima svoje drugo remek delo "Days of Heaven", nakon čega nestaje u pravcu Francuske gde odlučuje da se potpuno izoluje od očiju javnosti i pravi pauzu sve do 1998. (dobro sam napisao - punih 20 godina!) kada snima ratnu epsku priču "The Thin Red Line" - koju bi mogao da okarakterišem kao dobar film, ali teško kao još jedno remek delo. Pauza je ipak učinila svoje. Ne dajući intervjue, pa ni do dan danas, on sam postaje enigma slična njegovim filmovima. Pritisak Hollywood-a i očekivanja javnosti je očigledno bio prevelik za njega. Plašeći se kompromisa i popuštanja sopstvenog karaktera zbog zadobijene pažnje on se odlučio za beg. Na taj način stvorivši još jedan mit sličan Selinger-ovom. Dva remek dela su već dovoljan uspeh za ceo život. A Malick je kroz svoja prva dva filma pokazao zbog čega je postao uzor mnogim svojim kolegama uz podržavanje teze da su 70-te i prva polovina 80-tih predstavljale zlatno doba američkog filma.

Kako nakon filma ovog formata preći na savremenu američku produkciju? Skoro nikako. Nažalost, razlozi zbog kojih je Malick pobegao u izolaciju su potpuno vidljivi u trenutnoj Hollywood-skoj produkciji. Koja je sve samo nije uzbudljiva i intrigantna (čast retkim izuzecima). Zato bar imamo inovativne azijske režisere, kao i progresivne evropske (ko nije još uvek gledao Anti+ ne znam šta čeka). Priroda uvek nađe neke načine za kompenzovanje poremećenog balansa stvari, a Malick-ov zen mozak je to davno uvideo.