Poslednji film sa kojeg sam demonstrativno izašao na pola projekcije je bio Underground izuzetno talentovanog režisera Emira, a neverovatno promućurnog anti-global biznismena Kusturice. Čovek je provalio fazon kako da uzme pare buržujsko/srednjoj EU klasi koja udavljena u moru sopstvenog dosadnog života guta nadrealno glupe prizore jednog Balkanca koji im prefrigano servira stereotipnu verziju orgijaško-podivljalog Balkana. I onda povrh svega na volšeban način za neverovatnu glupost i odvratnost uzme zlatnu palmu u Kanu. A da stvar bude još luđa, te iste godine veliki masturbator Angelopoulos demonstrativno popizdi na Kan koji mu nije udelio zlatnu palmu za "Odisejev pogled". Jer on za sebe, verovatno, misli da je "the greatest" te je šok koji mu je kanski žiri priredio bio toliko jak da nije mogao da sakrije svoju malograđansku uvređenost već je u maniru sitne intelektualne pizde cvileo na sve strane kako mu je naneta ogromna nepravda. Što mu nije smetalo da i dalje šalje svoje onanije na isti festival. Samo tren, da idem da se ispovraćam u klonju od napada mučnine prouzrokovanog pokazanim licemerstvom (uuuurgggg, blljaaaak!!!).
I na taj način, u mom malom privatnom filmskom životu stvorio se link između njih dvojice koji se - inače - međusobno ne podnose, a koje ja zajedno ne podnosim. Doduše, iz različitih razloga (Kusturicu zato što je izneverio talenat podaren od više sile zarad pilićarskog mešetarenja, a Theodoros-a zbog pretencioznosti koje ljude asocira na termin "art film"). Link koji je sticajem okolnosti stvoren između njih dvojice realizovao se u mom slučaju i drugim demonstrativnim napuštanjem projekcije u dvorani DKC-a u okviru Festivala Autorskog filma (doduše, ovaj put negde pred kraj filma). The Dust of Time je pokušaj filma unutar filma koji kroz autorovu istorijsko/porodičnu/filmsku priču treba da nam demonstrira kako je ljudski život jedna krhka i treperava pojava unutar kovitlaca istorijskih neminovnosti. William Dafoe glumi režisera (pretpostavljam samog Angelopoulosa) koji u Rimu završava deo montaže svog filma kojeg imamo prilike da gledamo paralelno sa aktuelnom radnjom vezanom za samog Dafoe-a. I to je najbolji deo filma. Priča o bivšim komunistima izbeglim iz nacističke Evrope u "majčicu" Rusiju koja se informbirovskim načinom razmišljanja za tili čas preobrazila u "maćehu" Rusiju koja šalje svoje "nepodobnu" komunističku decu u zimska bespuća Kavkaza i Sibira. Polako shvatamo da je ljubavna melodrama koju gledamo u predivno snimljenim kadrovima zaleđene Ruske bestragije u stvari priča o režiserovoj majci, njegovom ocu i dugogodišnjem sapatniku-ljubavniku iz sibirskog logora - prijatelju.
Nažalost, dok počinjemo da uživamo u napetoj istorijskoj ljubavnoj priči, Theodoros kreće da nas guši emotivnim životom svog glavnog lika - režisera - koji je zarad svoje umetničke opsesije uništio svoj porodični život. Ne samo da ga je žena napustila, već i maloletna ćerka luta ulicama Rima u stanju kliničke depresije dok Dafoe jurca u stanju nervne iscpljenosti pokušavajući da je nađe - uplašen od najgoreg.
I nakon prve trećine filma kreće mučiteljski pakao. Priča se rasplinjava u neverovatno dosadnom emocionalnom grču troje staraca (nekad mladih komunista i protagonista filma ko
jeg režiser snima, a u isto vreme i njegovih roditelja i njegovog "strica") koji se razvlače po Rimu u nekoj nadrealnoj halucinantnoj teatarskoj izveštačenoj atmosferi sa sve ponavljenjem rečenica po dva puta. Kao neki izmrcvareni eho koji nas tuče po mozgu svojom uzaludnošću. Odlični glumci su stavljeni u groteskni kontekst te su grimase koje prave svi zajedno zaista nepodnošljive za gledanje. Da ne pričam o apsolutnoj neuverljivosti samih scena. Režiserski tretman je besmislen i nepotrebno razvučen/gušiteljski u nameri da tendencioznim postupcima usporavanja i teatralnog načina govora postigne "art" efekat. Na kraju, Theodoros sam sebi prosvirava metak kroz čelo jer "dramatične" scene samoubistva i emocionalne boli izazivaju smeh, a ne bol, tugu ili već-ne znam ni sam koja mu je bila namera-težu emociju. Iskreno, Katarina i ja smo vrištali od smeha tj.muke dok smo gledali nesrećnog Bruno Ganz-a kako sa nekom patetičnom grimasom skače u reku. Ceo film izgleda kao muva bez glave gde nas režiser svojom intelektualnom impotencijom mrcvari ponajviše nepostojanjem smislene koherent
nosti. Poigravanje sa psihoanalitičkim razmišljanjima - nemogućnost glavnog lika da zbog traumatične porodične istorije i ranog razdvajanja od majke izgradi sopstvene emocionalne veze - je jalovo i loše utemeljeno, a insistiranje na umetničkoj "posebnosti" i "posvećenosti" višim ciljevima lika filmskog stvaraoca je zaista - degute.Theodoros je uspeo da nam raskine svaku emotivnu empatiju prema sopstveno stvorenim likovima. Mi samo želimo da oni nestanu sa ekrana, pogotovo starački trio koji izaziva rastuću želju za filmskim lapotom. Nasilno gurana metafora istorijskih događaja (II svetski rat, Vijetnam, Pad Berlinskog zida itd) koji treba da nam podvuku relativnost ljudskih sudbina unutar ludila života je stvarno - deplasirana.
Bežite glavom bez obzira od ovog filma osim ako ne volite da gledate beskonačno masturbiranje u kojem se ne nazire kraj završnici niti prosipanju bilo kakvog semena. Žali bože para koje su raznorazni kulturni fondovi ispraznili za ovo mudoseranje umesto da su otišle nekim mladim ljudima koji imaju šta da kažu. Zamišljam tu scenu - kako ulazi rumeni, samozadovoljni Angelopoulus u kancelarije ministarstva i svi ortaci koji mu tu rade kažu: "Teo, koji ti je sledeći genijalan projekat? Evo, prvo ćemo sve pare da iscedimo za takvu pompeznu veličinu kakva si ti, a šta ostane podelićemo ovoj mlađariji koja ne zna šta je prava umetnost već pravi neke tzv "nezavisne" filmove. Pa oni ne znaju da čim se ne smoriš dok gledaš - to nije prava umetnost!".Napomena vezana za organizaciju Festivala Autorskog filma:
Ozbiljno se razmišljam da li i sledeće godine da idem na ovaj festival jer mi je više pun oIo amaterizma vidljivog u organizaciji koji se ispoljava na grbači nas- gledalaca. Nakon jurcanja da stignemo na vreme 10 min pre 23h u bioskopu Balkan na projekciju "Soul Kitchen"- a zatekli smo red na ulici jer je - pretpostavljam - prethodna projekcija kasnila (pretpostavljam jer niko nije našao za shodno da nas obavesti zbog čega čekamo na ulici do 23.20h) te smo u maniru stada ovaca svi stajali u startu za sprint zbog nenumerisanih sedišta. U DKC-u je projekcija kasnila "samo" 10 minuta, a i nije bila gužva jer je bio popodnevni termin + veliki masturbator. Zar je toliki problem sesti i sračunati trajanje filmova i napraviti pristojne pauze između njih koje omogućavaju da se neplanirani problemi saniraju? Pa čak i ako se takvi propusti izdešavaju, zar je problem da neko izađe i kulturno objasni ljudima zbog čega kasni projekcija uz izvinjavajući osmeh? Festival Autorskog filma? Not next time next year. Umetnost ne podrazumeva i ne opravdava javašluk.
