Big Wednesday (1978)

Kolika je vrednost filma koji vas podseća na bezbrižna popodnevna sanjarenja, ušuškana u delić slobode koji ste izvojevali spontanom odlukom da pobegnete sa dosadnih školskih časova, uživajući u tih par sati svesno stvorenog vakuma, izvan svakodnevnog ritma života koji u tom momentu pulsira negde udaljeno na ivicama vaše percepcije?

Za mene ...velika.Takve filmove svrstavam u specijalnu ediciju koju bi mogao da nazovem "doba nevinosti". John Milius, autorska legenda zlatnog doba Hollywood-a (scenario i režija za "Dillinger",1973; scenario i režija za "Big Wednesday" ,1978;scenario za " Apocalypse Now", 1979; scenario i režija za "Conan the Barbarian", 1982- za pozicioniranje kultnog statusa dovoljna su ova 4 remek dela, zar ne?), svoj najličniji projekat realizuje 1978. godine sa filmom koji postaje najpoznatiji kao jedan od najboljih "surferskih" filmova svih vremena. Ovaj film definitivno prevazilazi okvire jednog tako skučenog žanrovskog opredeljenja, mada razumem fasciniranost surfera ovim filmom.

Milius je bio prilično razočaran i povređen reakcijama kritike posle premijere filma (samo 50% kritika su bile pozitivne, ostala polovina ga je iskasapila). Film je tek godinama kasnije dobio svoje zasluženo mesto u istoriji filmske umetnosti, ili bolje rečeno godine su pokazale i potvrdile vrednost filma. Mogu da razumem povređenost Milius-a tako slabim prijemom filma, jer je to bio film kojim je on pružio intimnu/blago romansiranu verziju svog odrastanja i kraja nevinosti cele svoje generacije. Bez obzira na određene mane koje ovaj film poseduje, ljubav koja je uložena u realizaciju ovog dela potire nedostatke i ona se oseća u opijajućoj atmosferi koja izvire iz nevinosti i nepretencioznosti kadrova kojim nas Milius ušuškava kroz priču o prijateljstvu, bezbrižnoj mladosti i neumoljivom procesu odrastanja na koji nas nezaustavljiva matrica života prisiljava i sve to kroz metaforu surfovanja i talasa kao epicentra oko kojih se vrti ljudska drama.

Sam Milius je bio surfer i zajedno sa Denny Aaberg-om (prijateljem i takođe surferom) piše scenario za film kojim prikazuju početke samog surf pokreta 60-tih u Kaliforniji, kada je surfovanje predstavljalo ideju zajedničke ljubavi prema slobodi i druženju na talasima i plažama, bez upliva komercijalnih i sportskih ambicija, nastavljajući priču kroz prekidanje nevinosti/idealizma mladosti surovim otrežnjenjem Vijetnamskog rata i Amerikom koja se nakon njega gubi u počecima savremene potrošačke kulture.

Dramaturški, film je podeljen u 3 celine: doba bezbrižnosti, mladalačkih ludovanja, zlatnog perioda 60-tih oličenih u Kalifornijskom sunčanom raju (ovaj deo filma iako deluje prilično naivno i stereotipno- tuče po žurkama, ispijanja galona piva, ljubakanje po plažama i automobilima, ustvari veoma efektno donosi osećaj romantizovane vizije mladosti kao večite žurke gde se uopšte ne razmišlja o budućnosti i procesu starenja); predvijetnamski i vijetnamski period (film polako zadobija ozbiljniju notu kroz scene regrutovanja, priprema, oproštaja i odlazaka prijatelja u sam rat); post-vijetnamski period (period potpunog otrežnjenja, nepovratnih promena, izgubljenih života, raspadnutih veza i pokušaja adaptiranja u novi sistem vrednosti).


Nit koja drži celu strukturu na okupu je ljubav prema okeanu i surfovanju. Dok gledamo tri glavna junaka filma ( Jan-Michael Vincent u ulozi introspektivnog/sklonog alkoholu/propadanju nalik umetnicima-najboljeg surfera generacije Matt Johnson-a , William Katt u ulozi trezvenog/stabilnog/odgovornog Jack Barlow-a i Gary Busey u ulozi Leroy Smith-a a.k.a. Mazohista, uvek spremnog na idiotske akcije i samopovređivanja) koji predstavljaju arhetipsku skicu vernih i odanih prijatelja sa celom prepoznatljivom unutrašnjom dinamikom odnosa (zamišljen, labilan,autodestruktivan umetnički tip/odgovoran i trezven prijatelj/neurotičan, manijakalno euforičan karakter uvek spreman na akciju), Milius uspeva da nas zavede naivnim pristupom igrajući na kartu koju samo najveći znaju da izvedu kako treba - na idealizovanu sliku prijateljstva koja nam je svima negde usađena kao priželjkivana, ali skoro nikad u životu realizovana vizija tj. na dečje tragove prijateljskih odnosa...sećate se onog osećaja iz osnovne škole kad su vam prijatelji bili sve na svetu i bili ste spremni na svakojaka suluda žrtvovanja zbog njih? Da li sada imate takve prijatelje?


Milius vas upravo tu pronalazi i vi ste spremni da mu oprostite sve sitne, stereotipne radnje koje su očekivane u tom odnosu jer lakoća sa kojom on to prikazuje na neočekivano suptilan način vam razvlači prijatan osmeh na licu i omogućava vam saživljavanje sa procesima kroz koje likovi prolaze upravo zbog univerzalnosti odrastanja i gubljenja iluzija kod svih nas.

Majstorstvo ovog filma se zapravo nalazi u koherentnosti strukture koja kao godišnja doba postepeno menja svoje tonove i osećanja, dopuštajući vam da bez naglih prekida od mladalačke "beach boys fun on the beach" atmosfere pređete u svet post-adolescencije i upliva realnog života i realnih problema pa sve do melanholičnog poslednjeg dela filma gde se ostareli i već cinični/umoreni životom junaci po poslednji put okupljaju zajedno da bi sačekali najveći talas svog života. Pritom, Milius vešto izbegava zamku patetičnosti i lamentiranja stavljajući akcenat na okean i lepotu surfovanja kao ultimativnog bega od svih mogućih svakodnevnih sranja pružajući jedan vid optimističnog viđenja stvari - bez obzira na sve ipak preživljavaju emocije vezane za samu lepotu života koja je u ovom filmu prezentovana kroz čist užitak jahanja na talasima. Da parafraziram: nema veze koliko kinte imaš, kakva ti je porodica, koliko glup posao radiš jer kad si sam na talasu sve što je potrebno je srce, osećaj i želja.

Citat Bear-a, guru majstora svih klinaca sa plaže: "Nobody surfs forever" je možda rečenica koji dešifruje srž filma, ali u pozadini cele surf igrarije mislim da je Milius ustvari hteo da pokaže da je život bez mogućnosti osećaja neuprljane lepote koju simbolično daje kroz surfovanje jedna hard kor varijanta.

Pored fantastično snimljenih scena surfovanja koje su vizualno pune poetike, postoji i niz scena koje su genijalno osmišljenje da dočaraju trenutak u kojem se junaci i sama priča nalazi (Mazohistovo guranje u rernu premazanog lojem, vikend u Meksiku, regrutacija i načini za njeno izbegavanje,scena u hipi restoranu i moja omiljena kada Matt Johnson vodi svoju ženu i ćerku na projekciju dokumentarnog filma o surfovanju gde je i on jedan od učesnika - jedna od najboljih scena u filmu koja bez dijaloga perfektno objašnjava generacijske promene oličene u idejama, kulturi i vrednostima).


Na povremenoj ivici kiča i banalnosti, Milius uspeva da proturi sve tipične, klišeizirane melodramske momente praveći na neobjašnjiv način vanvremensko remek delo koje dobija toplu melanholičnu glazuru nalik na omiljene bombone iz detinjstva, koje možda nikad više neće imati taj ukus koji je negde zacementiran u sećanjima,ali koji je neophodan da bi shvatili suštinu prošlih, sadašnjih i budućih neprocenjivih momenata.

Da li se sećate scena surfovanja iz Apokalipse? Milius je samo godinu dana nakon snimanja Big Wednesday-a bezobrazno hrabro sam sebi napravio omaž u Apokalipsi. Nažalost, njegova karijera je krenula nizbrdo posle Konana, kao da je sam sebi predvidio kraj jahanja na sopstvenom talasu autentične kreativnosti - Nobody surfs forever.