Na metamorfoznim talasima

Uvek sam bio fasciniran ljudima koji znaju satima da pričaju o raznoraznim specijalnim, kultnim i nikad više ponovljenim događajima (najčešće iščitanim po časopisima, recenzijama i knjigama), a da u isto vreme imaju fantastičan osećaj da propuste takve događaje kad se odigravaju u njihovoj neposrednoj blizini.

Život je ono čega se sećamo. Razočaravajuće po mnoge, mislim da se ta vrsta sećanja koja definiše "naš" život ipak u najvećoj meri odnosi na lično proživljeno iskustvo, a ne na usvajanje tuđih proživljenih emocija i razmišljanja. Moj život je od juče obogaćen za jedno divno sećanje









Mesto dešavanja:Beograd (naš grad)
Precizna Lokacija:Muzej Afričke Umetnosti
Vreme: 21h, 26.jun 2009
Kultni događaj/koncert: Metamorfoze - Branka Parlić izvodi dela Filip Glasa
Program:Metamorphosis 1-5, Wichita Vortex Sutra, Modern Love Waltz,The Hours
After avangarda: Miroslav Miša Savić i prijatelji (elektronske perkusije na temu prepariranog klavira -omaž J.Cage-u).



Od kad me je Miša obavestio da će se ovaj koncert odigrati u spektakularnom novom ambijentu renoviranog potkrovlja Muzeja Afričke Umetnosti, nestrpljivo sam iščekivao dolazak petka i koncert legendarne Branke Parlić. Nisam očekivao da ću i sam pripomoći organizaciji koncerta jer me je Miša, u svom poznatom ad hoc maniru, obavestio dan ranije da će i on definitivno učestvovati sa svojim muzičkim projektom na temu Cage-a i da očekuje moju pomoć . Prekjuče blago nervozan i sa malom tremom oko cele postavke, a danas neizmerno srećan što sam bar malo doprineo setingu za Branku i Mišinom avangardno adekvatnom nastavku večeri.

Prostor u koji smo ušli već negde oko 16h da bi na vreme postavili sve neophodne elemente za planirani događaj je kod mene izazvao efekat "Wau!" i to bez upotrebe već- ne- znam- kojeg kozmetičkog preparata. Nedovršeno potkrovlje Muzeja Afričke Umetnosti je najbolji prostor koji Beograd trenutno ima. Prostran, prozračan, sa atmosferom unutrašnjosti ogromnog broda momentalno izaziva prijatan osećaj i fasciniranost arhitektonskim rešenjem. Inače, taj muzej oduvek volim jer poseduje tu intimnost koju godinama vredno održavaju zaposleni muzeja i nekako je meditativno ušuškan u senjačko zelenilo. Juče smo baš Tina i ja konstatovali kako je arhitektonsko rešenje muzeja sjajno i da je Maršal imao stila kad je znao da investira u ovakve projekte.


Oko 50 ljudi je polako zauzelo svoja mesta, dok je ambijentalno svetlo osvetljavalo notne papire na centralno postavljenom mestu sale ispod sredine staklene kupole. Nakon najave o programu i priče o dosadašnjem radu Branke Parlić, sitna, krhka žena je izašla ispred nas i sa osmehom se naklonila. Kad Branku vidite uživo ne možete da verujete koliko energije se nalazi unutar tog naizgled, slabašnog tela. Seo sam u poslednji red da bi mogao da uživam u rasprostiranju zvuka i celoj ambijentalnoj slici prostora, publike i Branke.

Najbolji album/CD koji možete da kupite kod nas u zemlji je "Metamorphosis (Philip Glass)", u izvođenju Branke Parlić. Kada neko u ovoj zemlji objavi ovakav album zaista mislim da treba pokazati poštovanje i odvojiti par stotina dinara za legalnu kupovinu uz napomenu da je art work omota sjajan.


Branka Parlić je svetska faca i rado viđena u svim poznatim metropolama. Njeno legendarno izvođenje Satie na albumu iz 1988 "Inities" (prva ploča sa Satie-vim kompozicijima snimljena kod nas) smatra se za jedno od najboljih i to sa punim pravom. Isto tako, moram reći da ako želite da slušate Philip Glass-a u najboljem izdanju, onda slušajte Branku Parlić, a ne njegov "Philip Glass Ensemble" gde on takođe svira i to loše (Miša je prisustvovao njegovim koncertima i kaže da je bio iznerviran njegovim brljanjem i greškama - očigledno Philip voli da svira uživo pa sebi dopušta taj luksuz).

Philip Glass je trenutno najpoznatiji američki kompozitor savremene muzike (mada rekao bih da je Cage najuticajniji, Philip se nadovezuje na njega). Moguće je da ste čuli njegove prepoznatljive minimalističke/melodične/repetativne kompozicije u filmskim klasicima kao što su "Koyaanisquatsi "(1982), "Mishima: A Life In Four Chapters"(1985), "Powaqqatsi"(1988), "Kundun"(1997), "Naqoyqatsi"(2002) ili komercijalnijim, poznatijim filmovima kao što su "The Truman Show"(1998) i "The Hours"(2002), između ostalih mnogobrojnih filmova za koje je radio muziku.

"Metamorphosis" je deo Glass-ovog pianističkog opusa koje je on napisao za pozorišnu adaptaciju Franz Kafka-inog dela "The Metamorhosis" 1988 (pet klavirskih numera). Branka Parlić je svoj repertoar obogatila sa još par poznatih Glass-ovih kompozicija od kojih je najpoznatija tema iz filma "The Hours", istoimenog naziva. Kritičari nisu blagonaklono prihvatili ovaj Glass-ov rad smatrajući ga previše jednostavnim i banalnim, da bi godinama kasnije postepeno menjali svoje mišljenje uviđajući progresivno razmišljanje u okvirima savremene kompozicije kroz minimalistički, maltene semplovan pristup snažno povezan sa tendencijama elektronske i programirane muzike uz melodijsku strukturu koja je autentično Glass-ovskog pečata.

Napomenuću samo par ljudi kojima je Glass predstavljao veliku inspiraciju i novinu (početak '70-tih) kad je izvodio svoje kompozicije samo po galerijama pred brojem ljudi identičnom broju jučerašnjeg Brankinog koncerta (radeći paralelno kao vodoinstalater i taksista u New York-u) : Brian Eno, David Bowie, David Byrne, Laurie Anderson...Sa svima njima je u nekom momentu i sarađivao, a za elektroničare podatak - saradnja sa Richard James-om a.k.a. Aphex Twin. Glass je pravi savremeni kompozitor koji je podjednako fasciniran delom J.S.Bach-a, etno muzikom, avangardom kao i elektronikom i kompjuterskom muzikom, upijajući sve te zvučne signale modifikujući ih kroz svoj unutrašnji univerzum u specifično prepoznatljivom izrazu.

Branka Parlić na neki način predstavlja izvođački alter ago Glass-a jer se, kao i Philip, dugo vremena bori sa predrasudama vezanim za izvođenje modernih kompozicija. Na svu sreću, kao i uvek, postoje pojedinci unutar sistema koji na svoju ruku guraju određene projekte i dele neophodno savremeno znanje. Branka Parlić inače radi kao profesor na Akademiji umetnosti Univerziteta u Novom Sadu

Izvoditi modernu muziku na klaviru, pogotovo kompozitore kao što je Satie, Glass i Nyman je zadatak koji svesno izbegavaju i najveći među najboljima. Jednostavnija savremena struktura u odnosu na klasičnu "stariju" muziku krije u sebi mnoštvo zamki veoma neugodnih za interpretatora. Dok je skoro svaki učenik srednje muzičke škole prilično osposobljen da korektno interpretira Bach-a ili Shopin-a, mali je broj onih na muzičkim akademijama koji uspevaju da svojom interpretacijom dočaraju atmosferu i suptilan osećaj Satie ili npr. Glass-a. Za tu vrstu izvođenja treba vam mnogo više osećaja, poznavanja savremene kulture i hrabrosti nego za već milijardu puta izvođena dela starijih kompozitora. Branka Parlić je već odavno dokazala da poseduje neizmeran talenat za proučavanje i interpretiranje savremene muzike, te danas i važi za jednog od najznačajnijih klavirskih interpretatora ove muzike u Evropi.

Od prvog tona koji je Branka odsvirala bilo mi je jasno da ću da prisustvujem muzičkom događaju koji će se svojom snagom urezati duboko u moje sećanje. Preciznost, energija, kvalitet i punoća zvuka je ispunila ceo prostor brodskog potpalublja kao talas koji vas je podigao i sa kojeg ne silazite, svakog sekunda uživajući u vibriranju malih strujanja unutar zvučne/vodene mase. Neverovatna brza ritmičnost Glass-ovih tonova je u Brankinim prstima dovedena do savršenstva uz jedinstvenu tenziju koja vas na momente dovodi do stanja čiste uzvišenosti. Branka svira toliko moćnim i jakim izrazom da sebe postavlja u poziciju maltene neutralnog provodnika plemenite muzičke supstance koja se kroz njeno telo nesebično rasipa po svima nama. Brzi pasaži deluju vrtoglavo, a basovi toliko duboko i precizno jako da sam u stanju potpune nirvane otpustio svoj mozak da nekontrolisano leluja u okeanu zvuka. Branka je svojim sviranjem potpuno spontano periodično proizvodila blagi noise koji je bio apsolutno savršen, stvarajući dodatnu dramu dinamički graciozno izvedenim Glass-ovim brzalicama.


Koncert je trajao oko 45 minuta, što je samo doprinelo efektnosti i kompaktnosti cele atmosfere i očuvanju intenzivnog emocionalnog naboja + da spomenem da je bio besplatan -"best things in life are free". Nakon male pauze, nastupio je avangradni projekat Miroslava Miše Savića, našeg najpoznatijeg kompozitora minimalne muzike (logičan izbor jer Glass je deo te priče) uz napomenu da je Miša to radio u isto vreme kad i Glass, čisto da se zna - da ne ispadne kako uvek mi kaskamo za svetom. Miša je okupio šestoro svojih sadašnjih i bivših učenika sa zadatkom da daju odgovor na temu Cage-ovog preparinog klavira tj. da kroz seriju improvizovanih momenata putem elektronskih instrumenata i efekata, stvore asocijacijaciju na perkusioni momenat koji je Cage naglašavao kroz korišćenje prepariranog klavira. Obzirom da sam i sam učestvovao, nije korektno da o tome pričam, to je tema za nekog iz publike, mogu samo reći da je postavljeni zadatak dobio uspešno muzičko razrešenje. Ovaj deo programa je trajao oko pola sata i na adekvatan način je zaokružio celo veče koje je bilo posvećeno savremenoj minimalnoj muzici.

Lica ljudi koji su stajali ispred ulaza bila su ozarena. Uz pljugu i laganu priču, svi su sumirali efekat koji nam je svima proizvela Branka Parlić, uživajući u svežini večeri u bašti muzeja. Reči koje su se najčešće čule iz svake okupljene grupice su bile: fenomenalno, fantastično, predivno, uzbudljivo, prelepo, spektakularno, genijalno...

Srbija ima Branku

Srbija ima Mišu

Veliku zahvalnost i podršku zaslužuju ljudi iz Muzeja Afričke Umetnosti koji su nam obezbedili i priredili ovakav vrhunski doživljaj, koji je organizovan u sklopu "Afro Festivala 2009"(25-28 jun) Ako niste bili na koncertu, kupite disk. Bolji domaći album ne postoji u prodaji.

Barok je u modi

Laibach je odlučio da po ko zna koji put secira trenutnu muzičku scenu.Prilika koja im se ukazala od strane organizatora Leipzig Bachfesta da ponude svoju interpretaciju kultnog finalnog Bach-ovog dela "Art of Fugue" je maksimalno iskorištena, dokazujući još jednom da Laibach ne dopušta sebi umetničko opuštanje niti bilo kakva muzička ograničenja.

Bach-ova "Umetnost fuge" je kolekcija fuga i kanona koji demonstriraju neverovatne mogućnosti muzičkih transformacijskih tehnika. Teorijski aspekt ovog njegovog dela ogleda se u činjenici da sam Bach nije raspisao note za određene instrumente. Namerno ostavljajući nedovršene aranžmane, pokazujući na taj naćin beskrajnu matematičko-muzičku kombinatoriku ovog izraza, Bach je na neki način ostavio budućim generacijama genijalnu teorijsku strukturu u vidu svog poslednjeg poklona svetu pred samu smrt. Muzika nikad nije završena stvar, ona je uvek u pokretu prema nedokučivom i Bach je to dobro osećao i znao.

Organizatori festivala su odlučili da za prošlu 2008.godinu ponude Laibach-u da prezentuje svoj ugao gledanja na "Umetnost fuge". I oni su pokazali svu ozbiljnost pristupajući na akademski način analizi dela. Oduvek sam smatrao da je Bach bio pionir elektronske muzike (pogotovo kad slušate njegove kompozicije koje se izvode na čembalu - čista elektronika), a Laibach je odlučio da upravo gradeći svoj pristup na tom osećaju demonstrira kako bi se Bach, da je danas živ, verovatno poigravao sa raznoraznim modernim elektronskim uređajima. Citat sa Laibach-ove web stranice:"Laibach decided to use computer and computer program as the key "instrument", providing a very special electronic interpretation and showing that J.S. Bach with his work could as well be understood as the pioneer of electronic, techno, computer music".

Imao sam sreću i pamet da na vreme kupim karte za koncert koji se odigrao u februaru ove godine u Domu omladine. Broj karata je bio ograničen na 400 sedećih mesta (ograničavajući određen broj idiota koji uvek imaju potrebu da po 50 puta prelaze celu salu sa pivom u rukama i da vas pritom guraju,polivaju i gaze po nogama), a koncert je bio tada i nikad više u Beogradu (ceo serijal koncerata povodom albuma "LAIBACHKUNSTDERFUGE" je najavljen kao jedinstven doživljaj koji se neće ponoviti).

Kako su bili iznenađeni gotik šminkeri koje je sačekala potpuno druga postava Laibach preduzeća u maltene akademskom ambijentu koji više priliči Kolarcu nego Domu omladine. Ozbiljna priča zahteva i ozbiljan pristup, te su smorena lica srpskih darkera bila više nego zabavna. Otprilike samo što nisu rekli "Vratite nam pare, ovo je prevara!". Da nije bilo štanda umetničko-korporativnog preduzeća "Laibach" postavljenog ispred ulaza u salu, otišli bi kući potpuno razočarani. Za mene je više razočaravajuće bilo nepojavljivanje većine domaćih poznatijih dj-eva na koncertu jer to samo govori o njihovoj suštinskoj nezainteresovanosti za dublje proučavanje forme kojom se bave. Zato su i njihovi potencijali uglavnom svedeni na količinu para kojom mogu da kupe ploče koje je neko drugi pripremio za njih i samim tim beskrajno dosadno vrte već milion puta odslušane semplove sa zapadnog tržišta. Srbija je i dalje provincija. Zahvaljujući Laibach-u i NSK pokretu Slovenija to nije.

Ko ne bude nabavio ovaj album i ne pokaže interesovanje za progresivno razjašnjavanje i objašnjavanje muzičkog elektronskog pokreta/napredovanja samo može da bude na gubitku. Duboko promišljenim pristupom Laibach pravi, za mene, jedan od najboljih elektronskih albuma protekle i ove godine, nudeći gomilu tragova i smernica toliko bitnih za trenutan blagi zastoj u modernoj muzici. Veoma slušljiv, izuzetno ritmičan, harmonijski/melodijski raskošan "KUNSTDERFUGE" je obavezan deo audio-kolekcije svakog ko ima pretenzije da se bavi elektronskom muzikom ili da je sluša/čita/piše. Pritom pokazuje da je Bach koji je živeo u vremenu bez kanalizacije, interneta, sa kugom iza ugla, ratovima na svakih 5 minuta, mnogo interesantniji od većine savremenih muzičara.

Nemojte pogrešno da me shvatite, ne mislim da je obrazovanje nužan uslov za bavljenje muzikom, ali interesovanje i istraživanje sigurno jeste (ako pričamo u terminima muzika = umetnost). Nažalost, enormna poplava "muzičara" na svetskoj sceni nije dovela do kvaliteta već samo do pojačavanja efekta bezličnosti i neinventivnosti. Ipak, ko ima želju i volju i dalje može da održava svoj mozak svežim kopajući po okeanu zvuka koji se prostire svuda oko nas pronalazeći vredne bisere ispod naslaga smeća. Za Laibach vam i ne treba neka specijalna angažovanost, oni su tu odavno i već godinama svetski poznati. I da dodam, i dalje jedan od najzanimljivijih muzičko/konceptualno/umetničkih projekata. Za ostalo, ako vas mrzi da sami istražujete, slušajte -znate već koju radio emisiju- sredom oko ponoći na B92.

Pridodajem detaljniju analizu albuma kojeg možete već danas download-ovati sa nekog od mnogobrojnih servera. Uostalom, i Laibach je eksploatisao Bach-a bez plaćanja autorskih prava.

Contrapunctus 1 vam kao uvodna numera nudi "preview" celog albuma. Elektronski barok kroz analizu strukture fuge uz efekat " Ladies and gentlemen, tonight we are going to present you Laibach versus Bach!" uz pomoć perkusivno odsviranog elektronskog bubnja koji postepeno diže tenziju.

Contrapunctus 2 je potpuni vrtlog hipnotičke ciklične forme koja nas uvlači sve dublje i dublje u virove kosmo-matematičke Bach-ove harmonijske matrice. Sub basovi koji potmulo vibriraju pojačavaju efekat grandioznosti melodijskih tema koje se vrtoglavo smenjuju u elektronskim farbama savremenih sekvencera. 20:52 minuta perfektno orkestriranog aranžmana sa postepenom gradacijom tenzije i usložnjavanjem strukture uz povremena sužavanja na bazičnu temu kao jasnog pokazatelja same srži iz koje se razvija ceo harmonijski sklop neodoljivo podseća na par značajnih autora. Nakon pažljivog slušanja postaće vam jasno odakle crpe svoju inspiraciju Jean Michel Jarre, Kraftwerk i Ennio Morricone (između ostalih). Jarre-ove metričke strukture su izrazito slične primerima iz ovog dela, Kraftwerk se prepoznaje kroz slojevito elektronsko - sekvencersko nadograđivanje, a osnovna harmonijska struktura jasno čujna kroz tepihe koji izviru iz pozadine i u pravim momentima izbijaju u prvi plan neodoljivo podseća na Morricone-ove poznate filmske teme. Ili preciznije rečeno, Bach očigledno izvire kroz razne segmente ovih autora, još jednom dokazujući svoju genijalnu nenadmašnu ulogu i uticaj u razvoju muzike.

Contrapunctus 3 je fokusiran na ritmičku osnovu koja svojim sinkopiranim tonovima neprestano pomera krug melodijske strukture, kao jednog od karakterističnih simbola fuge. Prostije rečeno, takav pristup vas zbunjuje jer nakon par taktova nemate više bilo kakvu predstavu od kojeg tona počinje sledeći
takt jer se kroz ritmičko pomeranje pomera i sama melodija.

Contrapunctus 4 je najbliži Laibach-ov muzičkom izrazu. Vrtoglavi elektronski bubanj sa agresivno nabijenim klavijaturima i helikopterski intenzivnim zujanjima asociraju dosta na album "NATO", sa razlikom što je forma tog albuma bliža pop strukturi.

Contrapunctus 5 je pravi barokni disko hit i to bez bubnja kojeg bi veoma rado prigrili bendovi tipa Royksopp ...hm...možda i urade remix ove pesme minimalizujući strukturu i ubacujući disko ritam. Bas tema vam u ritmu koračnice tera noge na poskakivanje dok razuzdane klavijature šaraju sa leva na desno ping-pongujući osnovnu melodiju.

Contrapunctus 6 je poigravanje sa semplovima baziranim na kraćim segmentima izdvojenim iz melodijske strukture fuge...super upotreba glasa modulisanog kroz efekat koji pravi lep kontrast sa mekanom atmosferom pesme.

Contrapunctus 7 nudi jednu od karakterističnih oznaka Laibacha-samoreklamu kroz pop zezanje na temu njihove obrade Bach-a. Kratko i efektno.

Contrapunctus 8 kroz pozadinski sempl kiše dodatno podvlači elektronski programirane tonove koji u stilu kapi "doboju u ritmu tam-tama" još jednom ukazujući na moćnu matematičku ritmičku osnovu baroknog izraza uz diskretnu upotrebu perkusija. Najviše podseća na zvuk čembala koje u Bach-ovim kompozicijama veoma često liči na moderan zvuk elektro-perkusionih sekvencera.

Contrapunctus 9 sa svojim reverse efektima koji režu pozadinsku strukuru podseća na dj eksperimentisanje kroz kombinaciju raznih semplovanih tema i atmosferično/ritmičnih pozadinskih efekata. Samo da biste eksperimentisali na ovaj način, treba vam malo veće znanje od poznavanja rada gramofona i miksete. Fluktuacija tema je neprekidna, a fokus se stalno pomera sa sitnih melodijskih tonova i zvonastih vibriranja na debela i furiozna tutnjanja i zujanja.

Contrapunctus 10 je još jedna Laibach-ovska maršovska koračnica u stilu obrade "Marša na Drinu" gde se ritmička osnova koračnice/marša eksploatiše zarad postizanja melodramatičnog/serioznog efekta, ovaj put u službi njihovog respect-a prema Bach-u.

Contrapunctus 11 je,čini mi se, Laibach-ovska suptilna prozivka na temu DJ semplovanja sa sve zvukom šuštanja ploče i neveštim prekidanjima semplovanih tema. Ko shvati shvatio je.

Contrapunctus 12 is "Dark side of the moon". Preslušajte opet Pink Floyd, reći će vam se samo.

Contrapunctus 13 nudi pravu pop varijantu barokne igre sa najjasnijim uplivom elektronskog bubnja na celom albumu, uz ponovnu upotrebu modulisanog glasa koji naivno pevuši glavnu melodijsku temu...samo što ne počne da recituje " We are the robots".

Contrapunctus 15 (nije greška, 14 ne postoji na albumu) predstavlja najbolji primer za kanon .Kanon (grčki κανων - prava mera) je oblik višeglasne muzičke kontrapuntske kompozicije u kojoj se imitiraju jedan ili više paralelnih glasova. Imitacije mogu međusobno biti pomerene za različite intervale. U prvom glasu se daje ekspozicija melodije, koja se zatim ponavlja u ostalim glasovima. Contrapuntus 12 i 13 su takođe primeri kanona po kojem je barokna forma takođe prepoznatljiva, ali najbolje ćete uočiti u ovoj numeri šta napisano znači u muzičkoj formi.

Barok je ponovo u modi...ko nije shvatio, deo je prošlosti. Korak nazad je često korak napred.

VEČERAS

Skoro da bi se moglo reći da disku vraćamo MOĆ...

Crimson Gold (2003)

U sklopu aktuelnih socijalno/političkih nemira koji se dešavaju u Iranu (nadam se da pratite događaje u "svetu oko nas") priložiću mali doprinos razumevanju dešavanjima u Persiji kroz prikaz izuzetno dobrog filma iranskog režisera Jafar Panahi-ja iz 2003.godine "Crimson Gold". Situacija koja se odvija na ulicama Teherana neodoljivo podseća na našu blisku prošlost. Ostajanje na vlasti putem lažiranja izbornih rezultata je izgleda omiljena tehnika svih novih "demokratski" izabranih predsednika (inače, sećate li se neverovatne triler epizode sa izborom Buša za predsednika kad se u "najdemokratskijoj" zemlji na svetu mesec dana čekalo na prebrojavanje spornih glasova sa Floride? Ko veruje da je Buš tada legitimno pobedio, nedostaje mu dobar deo moždane kore).

Haotični neredi koji uglavnom nastaju zbog nagomilanih dugotrajnih frustracija uz konfuznu medijsku sliku i analiziranje putem političkih mislioca često ne razotkrivaju suštinske razloge pokazanog nezadovoljstva. Nisu u pitanju ni političke slobode, niti religijski fanatizam, a ni filozofske utopije. Jasan odgovor daje Jafar Panahi u svom neverovatno svežem urbanom filmu modernističkog pristupa "Crimson Gold". Si, claro...uvek je u pitanju zlato. I sve one stvari koje ono obezbeđuje. Nesrazmerno bogaćenje jednih na grbači drugih uz oduzimanje dostojanstva i niz poniženja usled toga dovodi polako do tačke ključanja. Prvo kod pojedinca, a potom i kod mase.

Pre par meseci šetao sam se ulicom i na jednoj od trafika ugledao primamljiv DVD omot naziva "Krvavo zlato" i obzirom da sam provalio da je iranski film fotografija na omotu mi je delovala prilično neočekivano. Setio sam se režisera jer sam već gledao njegova dva prethodna filma od kojih me je jedan oduševio, a drugi smorio. Prvi sam gledao na TV-u i zove se "The White Balloon" (izuzetno emotivna priča o dvoje klinaca koji gube pare za kupovinu zlatne ribice i tokom celog filma pokušavaju da se dokopaju te crkavice od novca), a drugi sam gledao na festivalu autorskog filma i zove se "Krug" (dobio je Zlatnog lava u Veneciji) i moram priznati da me je poprilično smorila priča o iranskim ženama koje su pod neviđenom represijom društva. Jednostavno, u filmskom izrazu mi film uopšte nije bio interesantan jer je jasno bio fokusiran samo na socijalnu problematiku. Ostavio mi je samo osećaj napora, nepotrebne razvučenosti i mučnine zbog iranskih mučenica.


Želim vam reći da za samo 99 dinara u našim prodajnim lancima možete kupiti fantastičan film koji zasigurno ostavlja trag u sećanju. Fotografija na omotu se pokazala potpuno adekvatnom za predstavljanje filma. "Crimson Gold" je jedan savremeni film koji se dešava sada i ovde na ulicama prave istočne metropole - Teherana i bavi se univerzalnom temom kroz prizmu iranskih specifičnosti. Kombinacija Abbas Kiarostami-ja kao pisca scenarija (zasnovanog na autentičnom događaju raznosača pice koji je probao da opljačka zlataru i pritom ubio vlasnika pa potom izvršio samoubistvo) i Jafar Panahi-ja kao režisera je očigledno dobitna. Abbas je najpriznatiji iranski režiser (i to sa pokrićem) i bio je mentor mlađem Jafar-u koji je svoju filmsku karijeru započeo upravo kod njega u ulozi pomoćnika režisera. Radeći zajedno na ovom filmu pokazali su šta se dešava kad se preklope dva izuzetna talenta - napravi se korak napred. Da je Jafar pisao scenario mislim da bi film skliznuo u šine socijalno-mučne drame, a da je Abbas režirao verovatno bi se izvitoperio u apstraktnostima. Ovako, i jedan i drugi su svojim uplivima postigli značajan pomak u okvirima iranske filmografije koja je počinjala da se vrti u okvirima sopstveno nametnute tematike i estetike.

Film počinje kao suvo zlato, sa izvrsno preciznom i filmski upečatljivom scenom iz jednog kadra u kojoj se odigrava pokušaj pljačke zlatare, ubistvo vlasnika i samoubistvo pljačkaša. Nakon što dobijamo finale drame na početku filma, kreće proučavanje uzroka koji su doveli do tragičnih posledica. Glavni junak filma je Hussein, raznosač pice po Teheranskim raznolikim kvartovima, debeljuškast, depresivan i naizgled pasivno odsutan iz svog okruženja. Hossain Emadeddin koji glumi glavnu ulogu je u realnom životu zaista raznosač pice i ima mentalne probleme u vidu paranoidne shizofrenije - kakva trivia! Od ovakvog podatka Hollywood bi napravio zlatnu koku nosilju, ali čini mi se da tamo nema režisera koji bi se usudili na ovakav genijan potez. Ja sam bio fasciniran sa neverovatno uverljivom glumom Hossain-a, da bi tek naknadno shvatio da je 90 % glume ustvari njegova prirodna reakcija.

Hussein, bivši i zaboravljeni ratnik/heroj legendarno dugačkog iransko-iračkog sukoba, treba da se uskoro oženi sestrom svog najboljeg prijatelja Alija koji krade žensku torbu u kojoj nalazi oštećeni zlatni prsten i potvrdu za preuzimanjem skupe ogrlice. Na nagovor Alija voze se do zlatare iz koje potiče potvrda, ali buržujski/snobovski vlasnik im bukvalno zatvara vrata ispred nosa jer su obučeni kao pripadnici nižeg sloja.

Nakon tog događaja, pratimo Hussein-a na vespi koji obilazi ceo Teheran raznoseći picu raznoraznim mušterijama. Epizoda sa zajedničkim čekanjem sa pandurima na ulici na završetak neprimerene zapadnjačke žurke (gde panduri čekaju goste da bi ih priveli na maltretiranje) uz Hussein-ovo deljenje pice pandurima jer shvata da je gostima neće isporučiti je zaista brilijantna. Nakon povratka vidimo saobraćajnu nesreću u kojoj je nastradao njegov kolega - raznosač pice.

Sledeće jutro Hussein odlučuje da povede svoju buduću ženu u istu zlataru, ovog puta oblačeći odelo i drugi put doživljava poniženje od zlatara koji im preporučuje da odu po prstenje na buvljak jer očigledno nemaju pare za njegov skupoceni nakit, uz odvratno aludiranje na njihov socijalni status - zlatar im napominje da u slučaju nužde ta vrsta nakita može lako da se istopi i preproda. Hussein vidno iziritiran napušta zlataru, a mi polako postajemo svesni tempirane bombe koja se aktivirala unutar njega, prouzrokujući spori, ali intenzivno jak proces nagomilavanja besa.

Tokom naredne večeri pratimo Hussein-a koji završava sa picom u stanu mladog iranskog buržuja koji nesrećan svojim povratkom iz Amerike i ogorčen Teheranskim ograničenjima, davi Hussein-a svojom pričom o skorom raskidu sa devojkom. Hussein pasivno-fascinirano isprobava sve blagodeti luksuznog stana kupajući se i u bazenu. Veče završava na terasi stana gledajući Teheran iz pozicije koju samo elita može da priušti.

Film se završava tamo gde je i počeo, sa Hussein-om u zlatari koju pokušava da opljačka. Sa sve zlatarom koji po treći put ne prepoznaje Hussein-a.

Naslanjajući se na okvire italijanskog neorealizma, Jafar iskače iz svog prethodnog opusa nadograđujući svoj stil jednim post-modernim pristupom koji se vidi kroz baratanje kamerom, kadrovima koji iz potpune smirenosti prelaze u dinamične-iz-ruke snimane slike i ukupnom modernom estetskom formom. Ne znam da li je Felini-jev "Dolce Vita" uticao na Jafar-a, ali meni njegov film deluje kao neka vrsta suptilnog omaža tom remek delu. Naravno, Abbas-ov scenario je neverovatno ubedljiv, promišljen, višeslojan i autentičan, te omaž treba shvatiti u širem smislu od pukog kopiranja.

"Crimson Gold" na uspešan način razotkriva goruće probleme ne samo iranskog, već i celokupnog društva i to radi apsolutnim filmskim jezikom. Naznake su prisutne u svakoj sceni filma, ali nama je ostavljeno da ih uočavamo kroz naizgled dokumentarno-realistične prizore Hussein-ovih poslednjih dana. Teheran nam se razotkriva kao prava svetska metropola koja diše punim plućima sa svim svojim socijalno/kulturnim raznolikostima dok Hussein simbolično predstavlja malog čoveka koji iskorišten od strane države (angažovanjem u ratu) luta ulicama u obliku ljušture nemoćne da povrati svoj sadržaj koji je nepovratno iscureo zarad interesa elite. Kad vam neko ukrade život i mogućnost za novi početak, jedino što vam ostaje je potpuna apatija ili bes ili kombinacija obe emocije.

Jafar savršeno barata ovom činjenicom ne upličući se u nepotrebno emocionalno empatisanje, već hirurški precizno secira elemente koji dovode do tragičnih naslovnica u novinama, dozirajući na pravi način realnost okruženja (kroz neutralan/dokumentaristički pristup) i subjektivnost/intimnost jednog bića (kroz introspektivni razvoj besa proisteklog iz nemoći i poniženja).

Tempo filma je odličan i ujednačen, daleko od dosadnog ili razvučenog sa pravilnim osećajem za dužinu kadrova u odnosu na scene. Jafar vam daje taman onoliko vremena koliko vam je potrebno da lagano svarite ključne događaje kroz mini neverbalne pasaže koji me zbog prisustva vespe i urbanih pejzaža Teherana (koje on fantastično slika stvarajući atmosferičan osećaj grada), podseća na još jedan italijanski film - "Caro Diario" Nani Moretti-ja.




Toplo preporučujem ovaj film...za mene je bio potpuno iznenađenje. Ne bi me čudilo da doživi neki glupi američki rimejk. Doduše, sumnjam da bi Jafar to dozvolio nakon maltretiranja američkih službenika na aerodromu zbog kojih nije ni ušao u tu zemlju. Sjeban u Iranu zbog svojih filmova koji na neprijatan način razotkrivaju laž religijske države gde je religija samo još jedan od načina manipulacije elite zarad sopstvene koristi, privilegija i bogaćenja (da li vam je sad jasniji uzrok trenutnih protesta u Iranu?) - sjeban u Americi zbog Iranskog pasoša, Jafar svima zadaje najbolji mogući šamar koji će odzvanjati mnogo nakon silaska sa vlasti i jednih i drugih. Političari i monopolisti prolaze ostavljajući gorak ukus svima u ustima, dok Jafar svojim filmom ostavlja nešto mnogo plemenitije i značajnije. Navijajmo za Irance da bar malo dođu do zasluženih sloboda. Ako niste znali, oni su veoma slični nama. Kad odgledate ovaj film biće vam jasno i zašto.

Gegein die Wand (2004)

Ljubav je ringišpil nekontrolisane brzine, bolest koja nas čini zdravim, moćni opijat pun najslađih ukusa, vrtoglavi uspon na Mont Everest i još brži pad sa njega...ljubav je moć koja drma celo telo i tera nas da radimo sve one besmislene stvari koje inače nikad ne bi radili...ljubav se otrže kontroli misli, jezika,planova i lebdi kao glavna životna sila iznad naših glava za koje uopšte nije zainteresovana.

Fatih Akin je zablistao na evropskom režiserskom nebu punim sjajem nove zvezde sa svojim četvrtim celovečernjim igranim filmom "Gegein die Wand" (Glavom kroz Zid) iz 2004. Retki su filmovi koji uspevaju da uhvate na celuloidnoj traci neuhvatljivi osećaj i ritam "one" ljubavi koja nas probada ubodima nevidljivih akupunkturnih igala od 00-24h. Kako dočarati tu atmosferu, ludilo neočekivanih poteza, strast i bol, a ne skliznuti u područje patetike, loše stilizacije, pretenciozne glorifikacije, kiča, mrsomuđenja, jeftine eksploatacije strasti i erotike, kao što je slučaj sa većinom filmova koji se bave temom zaljubljivanja i ljubavi između dvoje ljudi?

Fatih uspeva da napravi film koji drma svakom scenom tako agresivno i upečatljivo u autentičnom ritmu same opijajuće/bolne strasti koja uvek reprezentuje "velike" ljubavi.To su one ljubavi koje nas menjaju iz korena i predstavljaju glavne prekretnice naših života. Ljubavi zbog kojih smo spremni da živimo i zbog kojih smo spremni da umremo. A njih nema mnogo u životu. Neko je nikad i ne doživi.


Kada se glavni muški protagonista Cahit Tormuk (igra ga izvrsni Birol Unel) svesno zakuca kolima u zid, posle odustajanja od života punog boli zbog neprežaljene smrti žene, život mu svojom nepredvidljivom ironijom umesto priželjkivane smrti ponudi novi početak u vidu intenzivne ljubavi. Cahit-a upoznajemo kao sredovečnog 40-godišnjeg alternativnog alkosa u stilu Bukovskog, punog agresije, asocijalnog i apatično nezainteresovanog za sebe i svet oko sebe. Njemu se život završio nakon smrti žene, a on levitira u okruženju svog stana i lokalnog bara, trošeći vreme u opijanju, kokainu i povremenom tucanju sa seksipilnom vlasnicom bara koja je uzaludno zaljubljena u njega.

Posle neuspešnog automobilskog samoubistva, nadrkani i cinični Cahit završava u pshijatrijskoj klinici gde upoznaje mladu nemicu turskog porekla (što je i njegov slučaj) Sibel Guner (igra je apsolutno fenomenalna Sibel Kekilli). Sibel je pokušala da izvrši samoubistvo zbog konzervativno-represivnog porodičnog okruženja koje je postalo nepodnošljivo za nju. Ona pritiska Cahir-a da naprave formalno venčanje koje bi za nju predstavljalo jedini mogući beg u slobodu odobren od strane patrijahalne turske porodice. Cahit se opire ideji, ali ga Sibil svojim agresivno/očajnim pristupom nagovara da ipak izvedu celu svadbeno-bračnu predstavu. U početku žive kao sustanari u Cahit-ovom stanu jer Sibel ne želi da se zaglavi u novim okovima, ovaj put bračnim, već punim plućima mlade devojke iskušava stečenu slobodu, menjajući seksualne partnere brzinom trošenja toalet papira. Cahit toleriše ceo aranžman, ali prisustvo devojke pune strasti počinje da ga neosetno menja, ulivajući mu pozitivnu životnu energiju.

Posle nekog vremena, ljubav koju su oboje počeli da osećaju realizuju u pravu vezu, koja na žalost nije potrajala dugo jer Cahit nenamerno u kafanskoj tuči ubija bivšeg Sibel-inog ljubavnika i odlazi u zatvor. Dok služi svoju kaznu, nestrpljivo iščekujući nastavak života sa Sibel, ona odlazi u Istanbul gde provodi vreme opijajući se pokušavajući da otupi razdiruću bol za zatočenim Cahit-om. Cahit je, nakon izlaska iz zatvora, traži po Istanbulu, otkrivajući da je završila u braku sa taksistom koji ju je spasio nakon žestokog premlaćivanja i sa kojim ima ćerku. Nakon intenzivne provedene ljubavne noći u hotelu moli je da pobegne sa njim što mu ona i obećava. Međutim, ne pojavljuje se u autobusu koji Cahit-a vozi u njegov rodni gradić.


Fatih je napisao scenario na osnovu vlastitog iskustva jer je imao poznanicu koja ga je molila da se venčaju da bi pobegla iz okova vlastite patrijarhalne turske porodice, ali brak se nije realizovao. Očigledno pišući na temelju realnog iskustva, Fatih uspeva da ponudi autentičnu ljubavnu priču koja se razmotava kroz više slojeva, praveći film koji zadire ne samo u pitanja ljubavi, strasti i patnje, već i u okvire kulturnih različitosti istoka i zapada, nudeći realan i nepristrasan stav. Pametno koristeći različite kulturne obrasce kao podlogu za suštinsku poentu filma on cilja na univerzalne ljudske potrebe iste za sve nas - potrebu za slobodom i potrebu za ljubavlju. U tom kontekstu, šarene kulturne specifičnosti,koje Fatih odlično predstavlja, samo dodatno pojačavaju efekat zaljubljenosti filmskog para.

Birol Uner i Sibel Kekilli su neodoljivo realni i autentični u svojim ulogama. Podjednako je dobar Birol u metamorfoznom tumačenju ciničnog, oporog i sjebanog tipa koji snagom koju samo ljubav poseduje pronalazi novi život unutar sebe pretvarajući se u osećajnog, nežnog i ranjivog, do ušiju zaljubljenog čoveka, kao i Sibel u ulozi mlade, strastvene i neurotične devojke koja pleni svojom pojavom i energijom. Njih dvoje predstavljaju jedan od najinteresantijih filmskih parova u savremenom filmu i pravo je uživanje gledati ih u ovakvim ulogama.Oko Sibel se digla velika prašina jer je pre toga glumila u porno filmovima, kao da je to presudna stvar koja je obeležila njen život, a ne genijalan umetnički dar koji poseduje. Ne znam da li je to uticalo da snimljene scene seksa predstavljaju jedne od najuzbudljivijih i najerotičnijih koje sam gledao u poslednje vreme, bez gubitka intimnosti koja odiše ljubavlju.

Fatih je bio veoma iznerviran zbog pomame novinara oko te činjenice, pa ću i ja malo da skrenem sa teme. Veće i mnogo gore pornografske uloge se mogu naći unutar raznih upravnih odbora gde gomila dupelizaca primaju naše jednogodišnje plate za jedno- mesečno ispijanje kafe uz ratluk. Ne vidim ništa sporno u njenom pornografskom glumačkom radu, to je moglo samo da joj pomogne u oslobađanju od stidljivosti i moralnih ograničenja kao neophodnih preduslova za glumački zanat. Kolika hrabrost, egzibicionizam ili nevolja je potrebna da se tucate sa nekim ko-zna-kojim tipom ispred ljudi i kamera znajući da će vas milioni gledati kao video - mašinu za drkanje? Ja lično prezirem sve glumice koje kad izađu iz kreveta navlače posteljinu preko svog tela. Da li neko to zaista radi u realnom životu? Samim tim koji moj uopšte traže u tom poslu, nek se bave nekim drugim zanatom koji ne zahteva potpunu iskrenost i unutrašnje oslobađanje i puste glumice kao što je Sibel da zasluženo zarađuju njihove visoke honorare.

Fatih drži tenziju od prvog do poslednjeg kadra, baratajući kamerom i montažom u post-modernističkom maniru koji nas grabi snagom realnog dodira i neposrednog pristupa. Scene se smenjuju u tempu koji nam pruža osećaj ljubavnog intenzivnog ritma, sa pravim tajmingom u svakom momentu. Vizuelno i ritmički savršeno se obrađuju dva segmenta filma: deo u Nemačkoj koji je brži, nervozniji i urbaniji i deo u Istanbulu koji je smireniji, meditativniji i melanholičniji. Scenario je prvoklasan, dijalozi su puni života i neposredni, a dramaturška potka inteligentno i slojevito raspliće klupko ljubavi kao osnovnog dramaturga naših života. Muzika u filmu je savršena i prepliće se kroz zapadnu modernu avangardu do istočnih prefinjenih melosa. Kad znate da je Alexander Hacke potpisan kao kompozitor to i nije za čuđenje (za slabije upućene član legendarne grupe Einsturzende Neubauten, fenomenalan muzičar, kompozitor i producent).

Fatih, kao pametan muškarac zna da žene poseduju primarnu životnu snagu i energiju, kao nosioci novih života ili ti trudnice, i namerno stavlja fokus na Sibel kao glavnu motornu snagu svih promena, kako pozitivnih, tako i negativnih. Bez obzira na njeno razumljivo ostajanje uz svog novog muža i njihovu ćerku i prepuštanje Cahil-a nekom novom životu bez nje, ipak nam ostaje jasno da bi Cahil bio mrtva ljuštura bez njenog upliva u njegov život.



Fatih uspeva da uradi sa svojim filmom značajnu stvar - da nas ubedi u snagu i lepotu ljubavi i njenu neophodnost bez obzira na konkretan ishod. What is life without love? Rekao bih - smrt.

Večeras

Jun 17, 2009

Da li će Slobodan pobediti neposlušnu tehniku i konačno uspeti da se čuje u programu? Navijamo...go, go, go!!!

Od atraktivnih stvari mogu da vam najavim novi Lightning Dust, koji je drugačiji, i nije loš. Manje-više sve ostalo je ono što je trebalo da ide prošle srede. No song left behind!

Tko ne voli slavuje...ima neki ozbiljan problem

Da li bi ste očekivali da jedan od najboljih pop albuma moderne muzike dolazi iz pravca Senegala? Verovatno bi prvo pomislili na Englesku, možda i Ameriku, pa onda bi prošarali po severu Evrope, pala bi vam na pamet i Italija, ali Senegal?Youssou N'Dour je pravo muzičko blago savremene muzike, ceo jedan bogat i kompleksan zvučni svet smešten u okvire pop forme.

Dugo mi je trebalo da prevaziđem sopstvene predrasude proistekle iz mladalačkih buntovnih dana kad sam samo priznavao oštre beskompromisne pank/new wave bendove, gitarski melanholične engleske bendove, progresivne elektronske projekte iz osamdesetih i sijaset drugih anderground atrakcija. Muzika stvarno poseduje širinu, mnogo veću nego što naš skučeni, snobovski istrenirani mozak može da shvati. Na svu sreću,tokom odrastanja, uspeo sam da se oslobodim svojih audio okova i da bez predrasuda uplovim i u neke druge, ne baš tako gradski/fensi popularne žanrove.Mnogim alternativno nastrojenim prijateljima nisam mogao da objasnim zašto slušam tog raspevanog crnca sa tim afričkim ritmovima i šarenim haljinama...nisu mogli da shvate da osećam potpunu čistoću, iskrenost i ljubav u njegovoj muzici, mnogo veću nego što pokazuje gomila anglo-saksonskih snobovskih bendova (inače,skoro sam saznao da David Lynch takođe deli moju naklonost prema Youssou...pa vi vidite).

Youssou je već od detinjstva pokazivao neverovatan muzički dar. Već sa 12 godina je pevao po uličnim Dakarskim trgovima fascinirajući publiku svojim predivnim glasom. Sa 20.godina, 1979-e oformio je vrhunsku grupu Senegalskih muzičara pod nazivom "The Super Etoile" koji do danas sviraju sa njim, više u formi porodice prerastajući okvire standardnog pratećeg benda. Youssou svoj muzički talenat širi i na komponovanje, aranžiranje i muzičku produkciju čime zasluženo dobija epitet najboljeg muzičara sa Afričkog kontinenta, skrećući sve više pažnju ostatka sveta koji ga proglašava za jednog od najkompletnijih i najkvalitetnijih savremenih svetskih muzičkih autora.

Probijajući se prvo na Francuskom tržištu (logično, obzirom na kolonijalne veze) njegov predivan glas (lepe mu nadimak "Slavuj iz Senegala") veoma brzo privlači pažnju i ostatka Evrope, pa na kraju i ostatka sveta. Fascinacija njegovim glasom često skreće pažnju sa kompleksne i predivno aranžirane muzike koja bi mogla da predstavlja ultimativnu školsku lekciju za većinu popularnih pop izvođača. Kad slušate njegove albume, odjednom vam većina ostale pop muzike postaje neverovatno siromašna.


Zbog čega se Youssou, pored svog neosporno divnog glasa, izdvojio iz ostatka afro priče? Nastavljajući pop tradiciju starijeg Mory Kante-a, Youssou se ne plaši kombinovanja zapadnih uticaja sa sopstvenim korenima, ali to radi na način koji muzički donosi novu vrstu izraza i forme. Pritom, ne upada u zamku lošeg miksovanja baba i žaba, već koristi celokupnu svetsku muzičku istoriju kao inspiraciju za uspešno demonstriranje svog kreativnog dara, bežeći iz okvira etno priče i stvarajući savremenu pop muziku koristeći pametno sve postojeće muzičke elemente: moderne zvukove klavijatura, zapadne ritam mašine, senegalske i afričke akustične instrumente i perkusije - miksujući ih i producirajući na zavidnom svetskom nivou. Youssou je opasno dobar muzički producent, pogotovo uzimajući u obzir (ako mi verujete na reč) da produciranje i oblikovanje zvuka ovako kompleksne i diferentne strukture uz obilje raznoraznih različitih akustično/električnih instrumenata zahteva vrhunski dobrog poznavaoca zvučne produkcije - a Youssou to sigurno jeste.

Po sopstvenim rečima, on se naslanja na tradiciju senegalske muzike poznatu pod nazivom "mbalax"*- za istraživače na kraju teksta sledi opis u fusnoti (inače to je reč iz Wolof jezika na kojem Youssou originalno i peva), ali je takođe od detinjstva bio i pod uticajem zapadne muzike:Jimi Hendrix, Carlos Santana, James Brown uz celokupan Američki jazz, soul i rock muziku defilovali su po glavnom, kosmopolitski nastrojenem gradu Senegala - Dakaru, i na taj način se duboko usadili i u mladog Youssou-na.

Youssou je sarađivao sa dosta zapadnih muzičara, od kojih vam je sigurno napoznatija saradnja sa Neneh Cherry u interplanetarnom hitu "7 Seconds" i u više navrata sa Peter Gabrielom koji je oduvek bio fasciniran muzičarima sa drugih kontinenata, često neuspešno pokušavajući da uradi ono u čemu je Youssou uvek uspevao - u mešanju različitih kontinentalno-muzičkih formi.




Album koji će vam na najbolji mogući način dočarati temu ove priče je "Joko"(The Link a.k.a. From Village To Town) iz 2000-te godine (inače prvi njegov album izdat od strane američkog izdavača, i to legendarne etikete "Nonesuch"). Mnogi svetski kritičari smatraju da je ovo jedan od najboljih njegovih albuma, a i ja bi se složio sa njima. Pritom, sledi nam leto i odmor, a ovaj album je jedan od najboljih koje možete slušati dok pijuckate hladna pića u debeloj hladovini, relaksirani od svakodnevnog stresa, pogleda uprtog u more koje isceljuje sve nakupljene jednogodišnje gradske ožiljke. Youssou će doprineti letnjem emocionalnom isceljenju.

Već od prve, uvodne numere "Wiri wiri" Youssou vas hipnotički uvodi u svoj neodoljivi "blend" modernog pop zvuka sa melodijski prefinjenim aranžmanima koji sinkopirano pulsiraju u prelivima senegalskih boja. Johny $ na akustičnoj gitari daje primer kako sjajan muzičar može da pruži jednostavne i efektne teme koje se sa lakoćom podvlače pod ekspresivan emotivan Youssou-nov glas. Album nastavlja sa ultimativnim pop tempom - "Birima" (pogledajte spot) je prava punokrvna pop pesma u svojoj čistoj formi -u bogato i pametno smišljenim aranžmanima: muzički savršeno ritmičke sinkopirane gitare, perkusije koje su neprimetno inkorporirane u moderan pop/hip hop ritam sa afro detaljima, plutajuće klavijature koje boje celu pozadinu, melodičan i raskošan glas uz neverovatno dobre prateće vokale...pop hitovi na prvu loptu, bogatstvo melodija koje Youssou-novim vrhunskim kreativnim darom dišu svo vreme u istom pulsu efektno praveći muzičku matricu za njegove vokalne bravure.

Youssou ne pravi klasično vesele pop pesme, on adekvatno usložnjava emocionalnu atmosferu albuma, često levitirajući ka melanholiji, pogotovu u pesmama "Yama" i "She Doesn't Need To Fall", osvrćući se na socijalne probleme u svom okruženju. Međutim, on ne propoveda apatiju i običnu socijalnu kritiku, već prilazi temama sa ljudske, intimne strane ostavljujući uvek otvorena vrata za podršku, razumevanje i optimizam.

Youssou-nov "Joko" je bogat, kompleksan pop album, koji ima dovoljno muzičkih/emotivnih slojeva za nečiju celokupnu višegodišnju uspešnu karijeru. Naizgled pitak i jednostavan, on sadrži dubinsku slojevitost koja vas nagoni da iznova i jako često slušate ovu ploču, stalno pronalazeći u njoj male skrivene dragulje. "Joko" je bezvremen album koji postaje retko čuvani deo vaše audio kolekcije za koji znate da će biti slušan tokom mnogih godina bez osećaja prolaznosti i dosade, što je čest slučaj sa pop albumima.

Pored svog raskošnog muzičkog talenta, Youssou je i inteligentan, saosećajan i skroman čovek. Svoju popularnost i ogromnu količinu novca koje je zaradio usmerio je ka promovisanju i pomaganju mladih senegalskih umetnika i oplemenjivanju svoje rodne sredine. Da li mi imamo neki sličan primer u našoj zemlji? Pustiću samog Youssou-na da završi ovaj tekst:
"I have my opinions in regards to Senegalese politics, I live there and I see what happens every day. But, I am passionate about music. I'm much more useful with my music. Politics does not interest me-it's not my thing. It's not only in government that one can serve his country. I consider what I do to be service to the country. I give back to my country what it gave to me".







*mbalax - developed as a blend of the country's traditional griot percussion and praise-singing with the Afro-Cuban arrangements and flavors which made “the return trip” from the Caribbean to West Africa in the 1940s, 1950s and 1960s and have flourished in West Africa ever since. Beginning in the mid-1970s the resulting mix was modernized with a gloss of more complex indigenous Senegalese dance rhythms, roomy and melodic guitar and saxophone solos, chattering talking-drum soliloquies and, on occasion, Sufi-inspired Muslim religious chant. This created a new music which was at turns nostalgic, restrained and stately, or celebratory, explosively syncopated and indescribably funky.

Ritam zločina (1981)

Skoro sam gledao po treći put metafizički triler Zorana Tadića i ponovo, po treći put, sam zaključio da sam potpuno iznenađen postojanjem ovakvog filma na domaćim prostorima. Ritam zločina je, kao što je često slučaj sa pravim draguljima kulturne baštine, i dalje neotkriven film među širom filmskom publikom, iako već ima pristojnu patinu staru 28 godina.

Umetnici koji poseduju unikatnu viziju i specifičan kreativni izraz, tako često neshvatljiv i neuhvatljiv za sredinu u kojoj rade, nailaze skoro uvek na zatvorena i zaključana vrata. Zoran Tadić, po mom mišljenju, jedan od najinteresantnijih "domaćih" režisera, je zahvaljujući predvidljivosti takve kulturne (ne)politike, čekao na svoj prvi igrani film punih 40 godina. Ignorisan od strane većine kolega, nepodoban za partijski umetnički vrh zbog snimanja dokumentarnog filma o studentskom štrajku 1971, Zoran Tadić je mukotrpno čekao godinama na priliku da pokaže svoju lucidnu filmsku poetiku.

Da bi uspeo da snimi svoj prvenac, morao je da osmisli koncept dogme pre dogme Lars von Trier-a i to daleke 1981. Shvatajući da mu niko neće dati bilo kakva sredstva za realizaciju filma, on se hvata za jedinu slamku koja mu je preostala: nudi Nenadu Pati, uredniku filmske redakcije Televizije Zagreb, da za njegovu emisiju “3-2-1 kreni” (koja je ugošćavala svetski relevantne filmaše i emitovala njihova značajna ostvarenja) snimi “no budget” film. Pritom lukavo smišlja i koncept koji bi bio tema emisije pod čijim pokrićem bi snimio svoj film - kako snimiti film sa što manje novca! Privučen idejom, Nenad Pata pristaje i Tadić konačno dobija minimalna sredstva sa kojima je mogao da realizuje fenomenalan scenario Pavla Pavličića pod nazivom "Dobri duh Zagreba". Tri glumca, par lokacija za snimanje i kamera od 16 mm su omogućili Tadiću da napravi delo koje će ga svrstati ne samo u sam vrh domaćeg filma već i među relevantne evropske i svetske filmske stvaraoce. 

Na slici Fabijan Šovagović, Božidarka Frajt i Ivica Vidović

Tadić pravi genijalan potez angažujući Ivicu Vidovića (čiji je honorar za film bio manji od honorara za jednu reklamu) za prvu glavnu ulogu mekanog, pasivno nepreduzimljivog, šarmantno razbarušenog srednjoškolskog profesora koji živi kao samac u porodičnoj kući u Zagrebačkom naselju Trnje i za drugu glavnu ulogu legendarnog Fabijana Šovagovića koji perfektno igra opsesivnog i misterioznog zaljubljenika u statistiku (Tadić na neki način i pokazuje pravi "respect" prema svojim glavnim glumcima nazivajući likove u filmu po njihovim pravim imenima - Ivica i Fabijan). Božidarka Frajt u epizodnoj ulozi Zdenke, realne i praktične žene, je podjednako dobra kao i ostatak glumačkog tria.

Ivica živi jednim običnim, malim i dobro uhodanim životom u porodičnoj kući koja bi uskoro trebala da se sruši da bi ustupila prostor bezobličnim stambenim zgradama sve dok mu se na vratima ne pojavi misteriozni Fabijan tražeći sobu koju bi mogao da iznajmi. Iako mu Ivica objašnjava da će kuća biti uskoro srušena Fabijan insistira na useljenju. Nakon par dana razmišljanja, Ivica ne može da odoli iskušenju radoznalosti i pristaje da primi podstanara. Držeći se kulturno distancirano jedan od drugog, sustanari ipak polako počinju da se upliću u bliži međusobni odnos. Razlog za zbližavanje izranja u vidu Fabijanovog opsesivnog noćnog rada na statističkim proračunima koji svojom neobičnošću uvlače Ivicu u početak čudnog prijateljstva. Fabijan prihvata ulogu tumača svog rada Ivici i njih dvojica se postepeno zbližavaju preko morbidne Fabijanove statistike o zločinima u gradu. Tvrdeći da mu statistika kao nauka omogućava da utvrdi ritam zločina po celom gradu, pa čak i mogućnost predviđanja istih, Fabijan impresionira Ivicu koji počinje neprimetno ali sigurno da se menja. Utopijska Fabijanova ideja o statistici kao alatu koji bi mogao da okonča činjenje zločina uvlači Ivicu u fascinantni vrtlog nepoznatog i novog. Protivtežu dečačkom entuzijazmu i razvitlanoj maštovitosti pravi praktična Zdenka, Ivicina bivša ljubav iz kraja i škole, koja se na kratko vratila iz inostranstva zbog terminalne bolesti majke.

Tadić nas svojim perfektnim minimalističkim pristupom svakim narednim kadrom sve više uvlači u hičkokovsku atmosferu, praveći bogat hermetični svet koji pleni svojom atmosferom snenosti, mističnosti i asocijativnosti. Sjajna crno-bela fotografija dodatno utiče na kreiranje čudnog spoja film noir-a i dokumentarnog stila. Koristeći formu trilera Tadić primarni fokus vešto stavlja na dramu, praveći višeslojnu analizu ljudskih odnosa od kojih su dva najuočljivija: mentor-učenik i muški princip (oličen u opsesivnosti maštovitih, utopijskih ideja) - ženski princip (oličen u realnosti i praktičnom pristupanju životu sada i ovde).

Junaci ovog filma nisu neshvatljive i strane osobe - oni su topla, svakodnevna ljudska bića sa svojim problemima, snovima, fantazijama i svim onim sitnim, neobičnim postupcima koji grade specifične karaktere. Oni pokušavaju da shvate svoju poziciju unutar turbulentnih nadirućih promena (koje u filmu Tadić predstavlja rušenjem starog poznatog Trnja zarad novog i bezličnog stambeno-industrijskog kompleksa) držeći se čvrsto za svoje stavove i ideje koje uvek (zar ne?) pružaju nadu za nečim višim od igranja uloge šrafa unutar glomazne industrijske mleveće mašine.

Dečija privlačnost Fabijanove utopijske ideje je zarazna, ne samo za Ivicu već i

za nas koji gledamo film, uz izuzetak Zdenke koja ne veruje u iskrenost Fabijanovih namera i tim savršenim dramaturškim potezom mi do kraja filma ostajemo nesigurni u razrešavanju Fabijanove mističnosti. Predivan paralelni segment filma odvija se na relaciji nerazrešenog ljubavnog odnosa Ivice i Zdenke u kojem Tadić uspeva da demonstrira vrhunsku suptilnost u pristupu muško-ženskih odnosa gde na kraju, kao i u samom životu, žene uvek imaju korak prednosti kao zemaljska bića nasuprot mesecu sklonih muškaraca.

Ivicino menjanje tokom filma je neumitno, a Tadić majstorski na kraju filma snima kadrove urbane zone nasuprot početnim kadrovima prisne i intimne periferije, kao i pešaka na početku filma, a automobila/mašina na kraju - aludirajući na konstantne promene ne samo životnog okruženja već i na sam ljudski preobražaj iz specifično posebnih bića u uniformne ljudske mašine.

Da li zaista ceo šareni život može biti opisan i spakovan putem hladne matematičke nauke kao što je statistika? Tadić se britko, uspešno i samopouzdano poigrava sa ovim kontrastnim filozofskim pitanjem ne nudeći jasan odgovor već koncentriše svoju stvaralačku energiju na esenciju koja je izvor samih ideja - ljudsku dušu.

Nostalgija za starim krajem koji nestaje govori i o nostalgiji vezanoj za nas same kakvi smo nekada bili pre promena koje život donosi svojim neumoljivim tempom. Iako većina ideja, pogotovo utopijskih, nikada ne dožive svoju realizaciju, da li život može biti interesantan, šarmantan i privlačan bez njihovog postojanja? Čini mi se da je i sam Tadić pokazao svoj jasan stav kojim definiše svoj pristup filmskoj umetnosti kroz suštinsku temu svog debitantskog igranog filma - utopije su značajne jer bez njih nema ni pokušaja dostizanja viših ciljeva.

Na kraju, moram da napomenem da je Slobodan Šijan (još jedan značajan domaći režiser) znatno doprineo objavljivanju Tadićevog filma i potpomogao njegovom prihvatanju od strane tadašnjeg establišmenta. Zagrebački distributeri nisu smatrali da je Tadićev film vredan prebacivanja na 35milimetarsku filmsku traku (zvuči li vam ovo poznato?) ali je Šijan, čiji je prvenac "Ko to tamo peva?" u tom momentu bio najgledaniji film u zemlji, urgirao u beogradskom Centar filmu da se to uradi jer je prepoznao vrhunskog umetnika u svom kolegi iz Zagreba (zaista redak pozitivan primer za ove prostore - zbog ovog gesta Šijan je kod mene dobio mnogo neizbrisivih pluseva).

Ako ste mislili da su sve nove stvari izmišljene negde napolju, pogledajte Tadićev "Ritam zločina" i procenite sami da li je to baš tako?